29.01.2025 Скопље
Не треба очекивати веће промене у региону. Уз мале и споре промене, све ће углавном остати исто. Спољно мешање ће се наставити, међусобно неповерење и неспоразуми остају дубоки и трајни и неће бити тенденција за бржим изласком из заосталости.
Одличан пројекат „Отворени Балкан” дефинитивно је пропао. Појавио се као конкурент „Берлинском процесу“, што је потпуно искључено. Вратио га је на сцену, али само накратко. Чини се да је то била америчка идеја и није сасвим јасно зашто је пропала? Отпор Косова је био највећи, а можда је то требало да буде пут ка бржим преговорима са Београдом у режији Вашингтона?
Државна граница са Србијом је историјско достигнуће за Косово. То је постигнуто НАТО бомбардовањем Београда, а они то нису хтели да релативизују. Вашингтон је свакако извршио притисак на Приштину, али се показало да Аљбин Курти није послушао њихове иницијативе. Босна и Црна Гора би се лакше придружиле.
Традиционално, земље у региону имају потешкоћа у решавању како сопствених тако и међусобних проблема. Била је велика грешка што Унија, у процесу масовног проширења, није више слушала ове земље. Без европске перспективе, биће им тешко да се концентришу на дубоке реформе. Свим политичким елитама треба неко да их гурне у правом смеру јер, у супротном, то значи губитак власти. Недостаје бич, колико год то трагично звучало.
Посебан проблем су двоструки стандарди и лицемерје Уније, који готово редовно долазе до изражаја. Брисел често води непринципијелну политику. Реагује и на мање догађаје у региону, а ћути о много озбиљнијим. То ствара неповерење, неразумевање, па чак и сумњу у праве намере Уније. Зарад нечијих интереса, крше се основни и универзални принципи. Македонија је класичан пример непримереног, контроверзног и неприхватљивог понашања ЕУ.
Ево најновијег примера. Брисел је оштро реаговао на подршку Елона Маска немачкој десници и Великој Британији, називајући то неприхватљивим мешањем у унутрашње ствари земаља. И, помислите само шта нам је овај исти Брисел урадио у последњих неколико година! Прекршта нас, игнорише наш национални идентитет, не признаје наш језик, уцењује нас да мењамо Устав… Све то без икаквог правног основа! Хоћемо ли поново у ред? Праве се одсутни и сада, када лидер треће парламентарне странке у Бугарској јавно позива на анексију Македоније! Тишина значи подршка, зар не?
Односи Србије и Хрватске се погоршавају. Обојица се убрзано наоружавају, што свакако није добар знак. На председничким изборима у Хрватској, одржаним крајем 2024. године, међу свих осам кандидата наглашена је антисрпска реторика. Секире још нису закопане, иако се чини да се њима више маше у Загребу.
И Косово се наоружава. Оружје се купује да би се користило, а не да би се чувало, а то значи рат. Међутим, на срећу, новог рата на Балкану неће бити. Гарант за то су САД – то се не уклапа у њихове регионалне интересе. Разлог је једноставан – ако дође до рата, Руси ће се вратити, а тога се Вашингтон највише плаши. Међутим, трајног мира неће бити. Балкански историјски синдроми су повампирени, и наставиће да узимају данак. За сада је Бугарска лидер, али ни остали не заостају.
Решење између Београда и Приштине остаје недостижно. Трамп се лично ангажовао у прошлом мандату, а не треба искључити ни нови такав покушај. Поготово ако су му потребни брзи резултати, што је врло вероватно, мада их ни овде неће постићи. Курти има велике и свеалбанске амбиције, не жели компромис и тежи само победи. Сада је пред изборе. И Вучић, или било ко други у Србији, неће ускоро прихватити независност. То говори све.
За Македонију је од посебног значаја да ли ће се на Косову формирати договорена Заједница српских општина (ЗСО). Стиче се снажан утисак да је ова политичка форма измишљена више као начин да се уништи унитарна природа Македоније него за потребе Косова. ЗСО ће и тамо донети двојну власт, али, захваљујући подршци њиховог стратешког партнера, САД, то за Албанце неће бити велики проблем. Курти то одлучно одбија, али Србија има међународну подршку. Током Трамповог последњег мандата заговарала се подела Косова. Вероватно ће тако и наставити.
Случај морамо пратити са највећом пажњом јер концепт крије страшну претњу. Ако се на Косову, где је тренутно мали проценат Срба, формира ЗСО, таквом одлуком, истог дана ће бити уцењени и Албанци у Македонији. То би значило дефинитивни федерализам и крај македонске државе. И све своје захтеве до сада су спровели у дело, ма колико ишли даље од било каквих међународних стандарда! Кад је требало, чак и уз агресију са Косова! Заслуге припадају њиховим стратешким партнерима, али и нашим неспособним и злочиначким политичарима.
Пут Србије до Брисела је неизвестан. Почели су преговоре у јануару 2014; од 35 поглавља имају 22 отворена; два су привремено затворена. У јуну 2021. године промењен је преговарачки оквир („извршена ревизија“!), ШТО ЗНАЧИ ДА ЈЕ МОГУЋЕ! Брисел одуговлачи преговоре и највероватније ће на крају инсистирати на признању Косова, иако то не говоре.
Шта год Трамп урадио, ако се поново умеша, Србија још дуго неће признати Косово. Остаће ван УН и других међународних организација, а Унија је искључена јер пет њених чланица не признаје њену независност. За утеху, Косово има релативно висок раст БДП-а, што је свакако резултат ниске базе.
У међувремену, у Србији се спрема озбиљна политичка криза која има за циљ рушење Вучића. То је својеврсна шарена револуција, којој смо сведоци. То је систем страних тајних служби, испробан у више земаља. Вучић је мета јер не одустаје од сарадње са Русијом и Кином. Добила је и оштре америчке санкције НИС-у, њиховој нафтној индустрији, која је мотор привреде.
Осим у Србији, шарене револуције тренутно постоје и у Словачкој, Грузији, па чак и у Румунији, где год су се појавиле проруске политичке елите или политичари. Коинциденција је свакако – случајна! У Румунији су чак поништили изборе!
Босна и Херцеговина ће, пак, још дуго остати недовршена прича. Остаје нефункционална, не само због Додикове политике. Проблеми ће доћи и од Хрвата, који желе свој федерални ентитет. Неспоразуми и сукоби се не могу превазићи за кратко време. Потребне су нове генерације. Према последњем извештају ЕУ, од октобра 2024. године земља готово да није напредовала. Од шест балканских земаља, само БиХ није имала Реформску агенду, што је услов за укључивање у додатна средства Брисела од шест милијарди евра.
Црна Гора је појачала реформе како би брже напредовала ка Бриселу. Преговори су почели у јуну 2012; отворена су сва 33 поглавља; три су привремено затворене. Све у свему, према извештају ЕУ за 2024. годину, земља напредује, иако такође има прилично ограничене или лоше резултате. Чини се да и Унија размишља да направи изузетак за Подгорицу и да је прими негде око 2030. године, да покаже да проширење – има! То би било после 18 година преговора!
У међувремену се појавила Хрватска, са листом од 10 захтева које Црна Гора мора да испуни ако жели чланство. Такође прецизирају поморску границу на Превлаци. Ово је реприза блокада Македоније, али и када је Љубљана зауставила Загреб. Балкан је управо то – Балкан.
И Хрватска је почела да намеће услове на путу Србије ка ЕУ. Да ли је Загреб заборавио да се пре њиховог приступа (2013), на захтев Брисела, председник Јосиповић званично, писмено, обавезао да неће ометати чланство Србије? Искуство са Македонијом је била лекција!
Албанија је почела преговоре, али извештај ЕУ за 2024. није баш позитиван. Владу хвале због посвећености реформама, али генерално гледано, нема много резултата. Политичке конфронтације у земљи су доста изражене, посебно између власти и дела опозиције, што се одражава и на функционисање парламента. Све у свему, чланство Албаније у ЕУ, ако све буде ишло по процедурама, је далека будућност.
Изгледи за чланство у ЕУ били су главни стимулатор позитивних промена у региону. Сада када их нема, то је велики ударац за све. Локалне политичке елите немају мотивацију за брзе и свеобухватне реформе. А без европеизације, регион остаје додатак. ЕУ је непотпуна без Балкана, али последице су наше. Препуштени сами себи, још дуго ћемо се борити са својим историјским фрустрацијама.
Све у свему, једини излаз за шест заборављених земаља је да максимално убрзају регионалну сарадњу, потпуно отворе границе за све трансфере и међусобно се такмиче у спровођењу реформи. Само то може бити мотив који је увек потребан за акцију. Док камиони чекају сатима и данима на границама, ми остајемо у 19. веку.
Припремила А.Ђ.
