12.06.2026 Скопље
На сусрету председница Бугарске и Северне Македоније Илијане Јотове и Гордане Сиљановске-Давкове, одржаном на маргинама Самита процеса сарадње у југоисточној Европи у Софији, отворено је питање да ли ће уставне измене, односно уношење бугарске заједнице у Устав Северне Македоније бити довољан услов за наставак приступних преговора са Европском унијом. Све је извесније да се, поред тог захтева, отвара простор и за додатна питања која произилазе из билатералних протокола и рада заједничке историјске комисије, односно различитих тумачења историјских и идентитетских питања између две земље.
Гордана Сиљановска-Давкова је изјавила да су она и министар спољних послова Тимчо Муцунски желели непосредно да чују ставове бугарске стране и да им је постало јасно да није реч само о уношењу Бугара у Устав, већ и о додатним захтевима који произилазе из билатералних протокола и рада заједничке историјске комисије. Ова изјава има посебну тежину јер се годинама тврдило да је промена Устава последња препрека за наставак преговора Северне Македоније са Европском унијом. Европска унија је прихватила француски предлог, који је постао део преговарачког оквира, чиме је Скопље преузело обавезу да у Устав унесе бугарску заједницу као услов за наставак преговарачког процеса.
За велики део македонске јавности то представља наставак низа тешких политичких компромиса. Северна Македонија је већ променила своје уставно име након Преспанског споразума, уз обећање отварања европске перспективе. Ипак, најконкретнији резултат тог болног компромиса било је чланство у НАТО-у, док је европски пут остао оптерећен новим блокадама и захтевима. Зато се данас поставља питање поверења у европска обећања. Ако се након промене имена државе и захтева за уставним изменама појављују нови услови у вези с историјом, идентитетом и језиком, отвара се дилема да ли се европски критеријуми једнако примењују на све кандидате и да ли билатерални спорови држава постају инструмент политичког притиска.
Управо се у раду заједничке историјске комисије налазе нека од најосетљивијих питања. Међу њима је и питање историјских личности попут Гоце Делчева, револуционара кога и македонска и бугарска историографија сматрају делом сопственог националног наслеђа. Посебну симболику у овом спору има и улога председнице Илијане Јотове. Она је 2022. године, тада као потпредседница Бугарске и представница председника Румена Радева, била члан бугарске делегације коју је у Битољу предводио тадашњи премијер Кирил Петков приликом отварања бугарског центра „Ванчо Михајлов”. Тај догађај изазвао је оштре реакције у Северној Македонији, јер је Михајлов контроверзна историјска личност коју многи историчари повезују са сарадњом са нацистичким и фашистичким покретима.
Сличне реакције изазвало је и отварање клуба „Цар Борис Трећи” у Охриду. Борис Трећи је био бугарски монарх током Другог светског рата, када је Софија била савезник нацистичке Немачке. Током његове власти донет је Закон о заштити нације, антисемитски пропис, а са територије данашње Северне Македоније под бугарском управом депортовано је више од 7.000 Јевреја у логор „Треблинка”, где су убијени.
Критичари европске политике проширења сматрају да Европска унија није показала исту одлучност према овим историјским контроверзама када је прихватила да бугарско-македонски спор постане део преговарачког оквира. Због тога премијер
Христијан Мицкоски тражи гаранције да након уставних промена неће уследити нови захтеви који се односе на македонски идентитет, језик и историју.
Припремила А.Ђ.
