10.03.2026 Скопље
Више од седам деценија траје жустра дебата у научним круговима: да ли изложеност родитеља радијацији оставља генетски траг на здрављу њихове деце. Дугогодишња запажања трагичних искустава жртава Хирошиме и оних који су се борили са последицама Чернобиљске катастрофе нису успела да пруже коначне одговоре, али недавно истраживачи су представили доказе који су подстакли сумњу и наговестили другачији исход.
Бундесвер, желећи да разбије тајне, финансирао је студију с циљем да се утврди на који начин продужена изложеност инфрацрвеном зрачењу, којој су били изложени војници током службе на радарским станицама, утиче на здравље будућих генерација.
Истраживачки тим предвођен Фабијаном Брендом са Универзитета у Бону фокусирао се на децу немачких војника који су током Хладног рата радили са радарским системима, као и на децу ликвидатора чернобилске катастрофе. За потребе контроле, укључена је и група америчких становника без претходне изложености зрачењу.
Истраживачи су секвенционирали целе геноме и деце и њихових родитеља. Тражили су такозване кластероване de novo мутације. То нису изоловане „грешке у куцању“ у генетском тексту, већ целе групе, веома густо спаковане, удаљене само 20 „слова“ (нуклеотида). Такви кластери су карактеристичан потпис механизама поправке ДНК након оштећења изазваног зрачењем. Сличан ефекат је претходно откривен код мишева, а сада су научници тестирали да ли овај биомаркер делује и код људи. Деца из обе „озрачене” групе имала су значајно више ових груписаних мутација него деца из контролне групе. Потомци ликвидатора имали су скоро три пута више ових мутација, док су деца радарских оператера имала приближно један и по пута више. Научници су пронашли директну корелацију – што је већа процењена доза зрачења коју је отац примио, то је дете имало више груписаних мутација.
Припремила А.Ђ.
