29.06.2026 Скопље
„Западне земље више не крију припреме за рат против Русије”, изјавио је прошле недеље руски председник Владимир Путин. Он је констатовао да „лидери НАТО и ЕУ користе лажне тврдње о опасности која им прети са наше стране не би ли оправдали сопствене планове за убрзану мобилизацију. Средства намењена јачању украјинске војске све више се преусмеравају на формирање сопствених армија”.
Државе чланице ЕУ иду и корак даље, (или корак уназад) пошто су одлучне у намери да према Руској Федерацији изграде нови – „Берлински зид”. Али не онакав какав је некада давно у постхитлеровској Немачкој делио два идеолошка света – источни и западни.
Овај нови био би нешто потпуно другачије и делио би цео наш континент, буквално, на две половине, а чија би међузависност била сведена на најнижу могућу меру. Један од начина да се поменута идеја оствари у пракси био је рат у Украјини, инициран са стране запада политичким превратом у Кијеву 2014.
Објективно, тих година Европа, оличена у ЕУ, била је на врхунцу политичке и економске моћи. Предвођена јаким лидерима, пре свега у Немачкој и Великој Британији, и убеђена да је од стране НАТО-а обезбеђена за дуги низ година, опустила се, улењила, почела да гледа како што више да се богати туђим радом. Чврсто ослоњеној на војну моћ САД, као да су јој сва врата била отворена, а све благодети надохват руке.
Рачуница се показала потпуно погрешном. Масовни прилив избеглица, најразличитијих вера и понашања, буђење Кине и других азијских земаља, Африке, застоји у економији САД, отварање нових трговачких коридора… све то је навело „мудре главе у Бриселу” да помисле како би рат против Русије могао да буде улазница за будућност. Бојно поље је брзо пронађено, тачније – измишљено. Била је то, како рекосмо, бивша совјетска република Украјина.
Одлучан заокрет уследио је (званично) одмах по почетку руске Специјалне војне операције 2022. Европска комисија на чијем челу је тада била Урсула фон дер Лајен покренула је план „REPowerEU”, чији је циљ био укидање сваке зависности од Русије. Прво у сфери набавке фосилних горива, па надаље.
Питање које се природно намеће је: како је данас, са увелико успостављеним каналима комуникација, разменом памети, радне снаге, технологије, идеја… могуће раздвојити два света? Па макар и ратом најширих размера. Ниједна земља на свету није данас острво за себе. Уосталом, чак и тако вештачки подељен континент морао би међусобно да контактира, можда и преко неког трећег…
А Европску унију тек чекају унутрашња превирања. Како се чује, Велика Британија би се радо вратила у старо друштво, али под њеним, специфичним, условима. Ако знамо да нико други, од пре петнаестак година наовамо, у Унију није ушао, а да није морао претходно да се повинује свакојаким хировима бриселске администрације, слика постаје додатно конфузна.
Тешко је веровати да ће европски лидери своју све приметнију збуњеност моћи још дуго да „покривају” украјинским ратом. Уосталом, ни грађани у чије име воде политику својих држава више нису спремни на авантуре попут одвајања од дела континента од којег им зависи и садашњост и будућност.
За Европљане рат на истоку континента практично је већ изгубљен. Предстоји им натезање са Америком Доналда Трампа о томе ко ће добити прилику да улаже паре у обнову оног дела земље Володимира Зеленског, који ће, према захтевима Москве, функционисати као демилитаризована зона, а без које Европи, једноставно, нема опстанка.
Оно што идеју потпуног европског одвајања од Русије чини посебно деликатном је то што овде није реч о заједничком интересу свих чланица Уније. Већ сада је видљиво да и сама најава оваквог потеза нема једнаку тежину међу „великима” (Немачка, Велика Британија, Француска, Италија, Пољска…), а посебно не међу „малим” државама. Поготово не међу некадашњим припадницима тзв. Источног блока, које су своје одвајање од „социјалистичке матице” доживеле малтене као – „пут у рај”.
О томе како би све поменуто утицало на ратиште у Украјини и неминован нови географски и политички статус ове земље, за сада се нико не усуђује да прогнозира. Колико избеглих би се вратило својим домовима, а има их безмало двадесет милиона, како би их дочекали они који већ пету годину опстају под бомбама, такође није могуће са сигурношћу објаснити.
Велика Британија и Немачка сасвим сигурно нису спремне да живе по правилима по којима живе друге европске земље, посебно мале. Њима је газдовање над таквима, једноставно, начин опстанка. За остале то значи вековну послушност. И тако све до неког новог великог рата.
Припремила А.Ђ.
