06.02.2026 Скопље
Дебитантски дугометражни играни филм Маријане Јанковић „Home”, реномиране данско-српске глумице (рођена је у Беранима 1982) слави своју светску премијеру у званичној селекцији Ротердамског интернационалног филмског фестивала. У овој драми, чија је прича центрирана око шестогодишње Маје (харизматична Тара Чубрило) и њених родитеља који напуштају свој топао сеоски дом и одлазе у печалбу из економских разлога, окупљене су глумачке величине обе земље од којих је неколико своје каријере изградило у Скандинавији. Ту, пре свега, издвајамо Дејана Чукића у једној од водећих улога, и редитељку која глуми саму себе у „садашњем” времену.
Инспирисана сопственим искуствима које је први пут пренела у сценарио за свој вишеструко награђиван кратки филм „Маја” (2018), Маријана Јанковић у причу о девојчици која са оцем и мајком започиње нови живот у Данској уноси сав жар и осећања некога ко је тај пут прошао. У остварењу „Home”, живот гастарбајтера је приказан из другачијег, потпуно свежег и људског угла, како нашој публици која на економску емиграцију углавном гледа са ниподаштавањем и подсмевањем, тако и иностраној која је навикла да људе са простора бивше Југославије види у репетитивно пресликаним улогама (углавном примитивних) шљакера, силеџија и криминалаца. Наслов је вероватно директан превод речи „дом” са српског, што се пажљивом (домаћем) оку открива у једној од најјачих сцена током динамичних сто четрдесет минута филма, у коме дете, чезнући за браћом Милошем (Сергеј Вулатовић) и Иваном (Виктор Јанковић), која су остала у Црној Гори са бабом, окреће број – за њу још увек јединог дома.
Време у којем се радња дешава је могло да се стави у један други, такође често експлоатисан контекст. Година је 1991, и Мајин отац Марко (Дејан Чукић) се хвата за економску сламку, невољно, али одлучно, не би ли својој деци обезбедио бољи живот. Вести о ономе што ће ускоро читаву земљу распарчати до неповратности се повремено чују са никада неактивног ТВ екрана, и квалификације за европско првенство у фудбалу 1992, те и дисквалификација фудбалске репрезентације Савезне Републике Југославије 31. маја те године, свега један дан пре увођења санкција, постају симбол душевног бола чланова фамилије које је напуштање завичаја сломило, свакога на свој начин. Дисквалификација Југославије је аутоматски поставила репрезентацију Данске на њено место, тима који је напослетку постао шампион Европе.
Породица са суочава са многобројним препрекама бирократске или културолошке природе на своме путу ка економској стабилности, и редитељка не врши козметичке третмане збиље. У тој слици суочавања две различите културе нико није стављен у шаблон исправног или погрешног, осим можда оних који финансијски профитирају од туђе беде. И фамилија Петровић је показана у својој непатвореној сржи, са топлином и разумевањем и за добре и лоше потезе, личне одлуке и њихове последице.
Кастинг је изузетно добар. Нада Шаргин ускаче у кожу Вере, Мајине мајке, а црногорска глумица Дубравка Дракић је тетка Сања која је свој живот у Данској одавно изградила. Три данске звезде са којима је Маријана Јанковић сарађивала током своје каријере што на филму, телевизији или на позоришној сцени, такође су запоселе улоге у филму: Трине Дирхолм, Клаес Банг и Јеспер Кристенсен, али и Златко Бурић, чији је стриц Лазар, такође гастарбајтер, сушта супротност Милу криминалцу из „Дилера” Николаса Виндинга Рефна, улози која му је 1996. погурала каријеру. У мањим, али упечатљивим улогама се налазе и Никола Којо и Бранислав Трифуновић (брат Милош као одрастао човек).
Иза оригиналног скора за филм у ком се стапају два опречно другачија света стоји композитор Дејан Пејовић („Гуча!” Душана Милића из 2006, „Село без жена” Срђана Шаренца из 2010. и „Добра жена” Мирјане Карановић из 2016, да поменемо неке од њих), чија сетна мелодија дискретно склизне у ухо гледаоца и нестане онда када прича постане сунчанија. Осунчане крајолике ваљевског краја у својој неизмерној лепоти дочарава камера директора фотографије Мануела Алберта Клара, сталног сарадника Ларса фон Трира који је 2012. однео награду Европске филмске академије за „Меланхолију”.
Филм је сниман у Копенхагену и у ваљевском крају, у Сушици и Грацу.
Припремила А.Ђ.
