08.06.2026 Скопље
Најважније је да школе изврше процену ризика у заштити ученика и запослених, а затим да предузму одређене превентивне мере, рекао је др Жељко Никач, редовни професор Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду, на међународној конференцији „Будвански правнички дани”, које се одржава у Будви у организацији Удружења правника Србије и Републике Српске.
Како подићи ниво безбедности у школама – питање је које се поставља пред стручњаке и пред јавност још од страшне трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар”, где је тринаестогодишњи ученик ватреним оружјем убио деветоро деце и радника обезбеђења, а ранио шест особа.
„Убиствo дeцe и службeникa oбeзбeђeњa у Основној школи „Владислав Рибникар” у мају 2023. године у Бeoгрaду oтвoрилo je мнoгa питaњa у прaвној теорији, прaкси и уопште у српскoм друштву. Иако је од тада прошло више од три године, истраживања нису била усмерена на однос приватног обезбеђења и безбедности школе“, рекао је професор Никач.
Подсетио је да малолетничка делинквенција последњих година има тенденцију пораста и да посебно забрињава пораст кривичних дела са елементима насиља, која врше малолетници, и то уз употребу хладног и ватреног оружја.
„Једно истраживање у Србији показало је да се ученици осећају безбедније када школа има школског полицајца. Међутим, веома мало ученика се њима обраћа за помоћ или их уопште контактира. С друге стране, школски полицајци оцењују свој однос са директорима и наставницима као одличан, а најслабији однос је са децом и родитељима. То указује да школски полицајци имају слабу интеракцију са ученицима“, рекао је др Никач.
Друго истраживање, како је навео, показало је да преко 80 одсто средњих школа има школског полицајца, али да је интеракција лоша, нарочито између две смене и током школског одмора. Исто истраживање открило је податак да тек 26 одсто средњих школа ангажује приватно обезбеђење за потребе безбедности ученика и наставника.
У заједничкој анализи др Жељка Никача, полицијског службеника МУП-а Србије Бранка Лештанина и др Ненада Радовића, такође редовног професора Криминалистичко-полицијског универзитета, дефинисани су унутрашњи и спољашњи извори угрожавања безбедности у школама. Унутрашњи извори могу доћи од запослених или од ученика, међу којима су и вршњачко насиље, а најчешћи облици насиља су физичко, затим емоционално или психичко, социјално, сексуално и насиље злоупотребом информационих технологија.
Спољашњи извори угрожавања безбедности могу се појавити услед природних и технолошких катастрофа, затим од терористичких група и појединаца, али и од родитеља и других лица из ужег и ширег окружења школе.
„Од школе као институције се очекује да се системски супротстави сваком облику угрожавања безбедности и да усвоји такозване обрасце понашања који доводе до смањења безбедносних ризика. Иако школе не поседују особље које је обучено за то, школа би требало да усвоји и примењује програме превенције ризика по безбедност, што се постиже заједничким радом са другим институцијама, као што су полиција, локална самоуправа и Министарство просвете“, нагласио је професор Жељко Никач.
Ако се управљање безбедносним ризицима одржава континуирано и у складу са одговарајућим стандардима, онда то свакој школи омогућава да делује проактивно а не реактивно када дође до критичне ситуације, нагласио је професор и додао да су он и његове колеге покушали да добију одговоре на питања које су то мере које треба предузети у одређеним ризичним ситуацијама које се могу догодити у школи, које су то превентивне мере које треба предузети, која правила важе у области школске безбедности и која документација треба да прати остваривање боље безбедности у школи.
На пример, у случају вербалног конфликта између ученика, запослених или родитеља у згради школе или у школском дворишту, службеник обезбеђења треба да реагује у складу са овлашћењима које му даје Закон о приватном обезбеђењу. Физички контакт је дозвољен само у случају постојања опасности по ученике, запослене и друга лица, када службених обезбеђења може да примени средства принуде.
Службеник приватног обезбеђења може да захтева да одређено лице напусти простор школе, да о запосленима или ученицима који су у конфликту обавести директора школе, педагога и разредног старешину. Уколико је неопходно, може да позове и полицију и контролни центар свог послодавца. Ако је дошло до физичког напада, мора да задржи нападача све до доласка полиције.
„Карактеристике напада наоружаног лица на школу јесу да су жртве изабране насумице, догађај је непредвидив и одвија се брзо. Могуће је применити један од три сценарија на основу личне процене: бекство, скривање ван видокруга нападача или непосредна борба“, објаснио је професор Никач.
Међутим, бекство као начин спасавања из ризичне ситуације подразумева постојање плана за евакуацију, као и помоћ другима да се евакуишу, а такође и онемогућавање приступа другима у подручје у којем се налази наоружано лице.
„За овај вид сценарија неопходно је користити најближи излаз који је супротан од правца постојећег напада, а организацију евакуације врши особље школе које се у том тренутку налази у школи. Наставници који држе наставу евакуишу свако своје одељење у којем се затекао, уз помоћ других радника и службеника обезбеђења. Такође, бекство из учионица се може извршити и преко прозора на приземљу или противпожарних степеница“, навео је професор.
У другачијем и опаснијем сценарију било би неопходно и сакривање ученика и запослених, алармирање преко разгласа, закључавањем и блокирањем врата, утишавање звука мобилних телефона, спречавање панике и неконтролисаних ризичних реакција. Тек ако није могуће избећи опасност на други начин, једино што остаје јесте – борба са нападачем. У циљу што бржег обавештавања о опасности, неопходно је да у учионицама постоје и паник-тастери.
Припремила А.Ђ.
