24.03.2026 Скопље
Да је актуелна Влада Републике Србије напокон почела не само размишљати него и подузимати конкретне активности за побољшању статуса српскога језика као основне националне идентитетске дисциплине, показује њена одлука донесена 6. новембра 2025, која је дан касније изашла и у Службеном гласнику ‒ одлука о оснивању Факултета српских студије издвајањем департмана за србистику, историју и руски језик са Филозофског факултета у Нишу. Као разлог оснивања ове високошколске установе од националног значаја истакнута је потреба да држава предузме више пажње ка све запостављенијим идентитетским дисциплинама, што би омогућило да се у ери глобализма сачува културна самосвест и историјски континуитет српског народа. И заиста нико ко се бави историјом и актуелним статусом србистике није могао остати равнодушан на дату владину одлуку. Јер, после толико дугог, најчешће свесног, комунистичког и посткомунистичког запостављања идентитетских наука, ево је дошло и дуго очекивано време да се њима посвећује посебна пажња, већ самим тим што ће, формирањем факултета националних наука, добити истакнуто место не само на нишком универзитету него у српском друштву у целини. Од свих којима је србистика на срцу не само научно, и који су се годинама борили за њен бољи друштвени статус, који су указивали на континуирани ниподаштавајући однос према њој ‒ а којима и сам припадам ‒ очекивало се да подрже дату одлуку, да укажу шта нови национални факултет мора превазићи од немалих проблема с којима се србистика у свом више него век и по дугом универзитетском животу сусретала и неретко уместо првих путева бирала странпутице, због којих данас и јесте у врло незавидном стању (чему је можда и најбољи показатељ све већа незаинтересованост за њено студирање). Одлука о оснивању Факултета српских студија била је за све који се баве идентитетским наукама и који су се борили за њихов бољи статус прилика да се трасира светлија будућност идентитетских наука на српским универзитетима, а самим тим и у српском друштву у целини. Требало је дату одлуку прихватити и искористити као прилику (да ли и последњу?) да се идентитетске науке у српском друштву сачувају од потпуног урушавања и нестанка. Искористити је као један од политички и друштвено најзначајнијих подстицаја за савремени академски развој српске хуманистике.
Одлука Владе о оснивању Факултета српских студија наишла је чак више на критику неголи на одобравање. Зачуђујуће је да је међу критичарима било, иако у мањини, и оних који се баве идентитетским наукама. Притом критичари нису указивали на то колико је дата одлука позитивна или штетна по будући развој националних дисциплина, а то је требало да буде једини сврсисходан предмет дискусије. У критици су се, по правилу, понављале паушалне оцене да је „Владина одлука противуставна и противзаконита“ (као да не постоји при Скупштини Србије законодавноправни одбор, или као да се противзаконитост не може доказати судским путем), при чему се заборавља да је све факултете у Србији од 1905. године основала управо држава (па како онда да јој се оспорава право да оснује и овај факултет). Други готово хорски приговор био је да се чином издвајања трију департмана из окриља Филозофског факултета наноси велика штета самом Филозофском факултету у Нишу. Међутим, тешко је логички схватити како се може нанети штета факултету ако се остварује друштвени и научни бољитак националним дисциплинама које су се дотад на њему изучавале. Зато је готово апсурдна тврдња да један факултет може имати штету ако се побољшава статус дотад на њему изучаваних националних дисциплина. Неке од критика су, кад се пропусте кроз научне па чак и здраворазумске критеријуме, просто смешне, као нпр. да је глупост што други народи имају такве факултете, па на „ту глупост“ не треба да се угледамо; да је патриотизам „прибежиште хуља“; да „идентитетске науке“ и не постоје; да ће „студенти да се стиде дипломе стечене на Факултету за српске студије“, и тако даље и томе слично. А главни „антипротивни“ критеријум је свакако онај да иза ове одлуке не стоји национални, него „партијски интерес“, па се заправо полемише са намерама оних с којим се политички не слажемо, а не са њиховим конкретним активностима. Све се своди да се никако као позитивно не може прихватити ништа што предлажу политички противници, па макар то било и на ширу друштвену и националну добробит. Јасно је, међутим, да је небитно која политичка опција стоји иза наведене одлуке, него да је битно које добре а које лоше стране дата одлука има за будући статус националних дисциплина. А неспорно је да она пружа основу за побољшање тешког стања у коме се данас идентитетске науке налазе. Зато бих апеловао да се статус србистике побољша на свим универзитетима, а самим тим и у друштву у целини, и да се на сваком од њих оснују факултети за српске студије, ако је то, а јесте, на добробит србистике саме.
Припремила А.Ђ.
