02.06.2026 Скопље
Док се Блиски исток поново налази на ивици ширег сукоба, из Техерана стиже порука која није упућена само Вашингтону, већ и читавом НАТО савезу: Иран, како тврде његови генерали, још није показао све карте.
Изјава генерала Мохамеда Џафара Асадија да Иран „и даље поседује бројне предности“ и да његове стварне војне способности нису откривене, није обична реторика намењена домаћој јавности. То је део дугогодишње стратегије одвраћања, политичке психологије и геополитичког позиционирања државе која више од четири деценије живи под санкцијама, притисцима и претњама.
Техеран добро зна да се у модерним конфликтима не ратује само оружјем, већ и перцепцијом. Када ирански генерал каже да су производни капацитети за оружје „скривени од непријатеља“, он заправо шаље поруку да Запад не може бити сигуран шта би га чекало у евентуалном директном сукобу. Управо је та неизвесност једно од најјачих оружја Исламске Републике.
Иран већ годинама гради асиметричну војну доктрину. За разлику од западних сила које се ослањају на авијацију, носаче авиона и технолошку надмоћ, Техеран развија мрежу дронова, балистичких ракета, подземних база и савезничких милиција широм региона. Од Либана и Ирака, преко Сирије, до Јемена – ирански утицај није ограничен само на његове границе.
Управо зато изјава да Ирану „не треба атомска бомба“ има двоструко значење. С једне стране, то је покушај да се избегне директна ескалација и додатни међународни притисак. Са друге, Техеран жели да покаже да већ сада има довољно капацитета да нанесе озбиљну штету сваком противнику.
Посебно је занимљив део Асадијеве поруке у којем тврди да Иран „нема проблем са ратом“. Историјски гледано, Иран заиста поседује висок степен отпорности на дуготрајне кризе. Рат са Ираком осамдесетих година, санкције које трају деценијама и стални економски притисци створили су друштво навикнуто на конфронтацију са Западом. Управо на ту психолошку компоненту Техеран често рачуна.
Међутим, иза снажних порука стоји и реалност. Иранска економија је исцрпљена, инфраструктура трпи последице санкција, а унутрашње незадовољство није нестало. Зато овакве изјаве имају и функцију мобилизације јавности – показивање снаге у тренутку када режим жели да очува утисак контроле и стабилности.
Запад, са друге стране, добро зна да би директан сукоб са Ираном био нешто потпуно другачије од досадашњих интервенција на Блиском истоку. То не би био кратак рат нити ограничена операција. Последице би осетило читаво светско тржиште енергената, глобална трговина и безбедност региона од Персијског залива до Медитерана.
Зато речи иранских генерала не треба посматрати само као пропаганду. Оне су део шире игре у којој обе стране покушавају да избегну рат — али истовремено желе да убеде противника да су спремне за њега.И управо у том парадоксу лежи највећа опасност данашњег Блиског истока.
Припремила А.Ђ.
