НОВЕ ЧЛАНИЦЕ НИКАДА НЕЋЕ БИТИ ЗЕМЉЕ ДРУГОГ РЕДА

Estimated read time 1 min read

20.11.2025 Скопље

Рат на ис­то­ку Ста­рог кон­ти­нен­та раз­био је за­ча­ра­ни круг не­по­ве­ре­ња у ко­јем су се кан­ди­да­ти за члан­ство у Европ­ској уни­ји пре­тва­ра­ли да се ре­фор­ми­шу, а ЕУ да же­ли да их при­ми. Вра­та за но­ве зе­мље са­да су за­и­ста отво­ре­на и то тре­ба ис­ко­ри­сти­ти, чу­ло се на Фо­ру­му о про­ши­ре­њу, ко­ји је одр­жан у Бри­се­лу. Са дру­ге стра­не, ра­сте уве­ре­ње да ће и са­ма уни­ја мо­ра­ти да се пре­о­бли­ку­је пре не­го што се упу­сти у но­во про­ши­ре­ње. Ме­ђу пред­ло­зи­ма ко­ји све че­шће кру­же по ме­ди­ји­ма је и да но­ве чла­ни­це не би има­ле пра­во ве­та, ба­рем у по­чет­ку. Ме­ђу­тим, ди­рек­тор Ге­не­рал­ног ди­рек­то­ра­та Европ­ске ко­ми­си­је за про­ши­ре­ње Герт Јан Ком­пан де­ман­ту­је та­кве тврд­ње.

„Члан се по­ста­је на осно­ву соп­стве­них за­слу­га, ис­пу­ње­њем кри­те­ри­ју­ма. Ми не по­ста­вља­мо услов да се но­вим зе­мља­ма оду­зму њи­хо­ва ин­сти­ту­ци­о­нал­на пра­ва, по­пут ве­та. Да бу­дем вр­ло ја­сан: не по­сто­ји члан­ство дру­гог ре­да”, ис­та­као је Коп­ман.

Пи­та­ње је, ме­ђу­тим, ка­ко ће Фран­цу­ска и Не­мач­ка ре­а­го­ва­ти на но­ва про­ши­ре­ња. Обе зе­мље су глав­не за­го­вор­ни­це ре­фор­ми си­сте­ма од­лу­чи­ва­ња, јер же­ле да спре­че си­ту­а­ци­ју у ко­јој би чи­тав блок по­стао „та­лац са­мо­во­ље јед­не зе­мље” – ка­ко је Ема­ну­ел Ма­крон опи­сао Ма­ђар­ску.

Та­ко­ђе, Европ­ска уни­ја, ко­ја се ра­до пред­ста­вља као „ми­ров­ни про­је­кат”, мо­же се су­о­чи­ти са без­бед­но­сним иза­зо­ви­ма ко­ји до­ла­зе са по­тен­ци­јал­ним про­ши­ре­њи­ма. Зе­мље по­пут Укра­ји­не, Мол­да­ви­је и Гру­зи­је има­ју ру­ске тру­пе на сво­јим те­ри­то­ри­ја­ма, што би мо­гло до­дат­но рас­плам­са­ти већ ти­ња­ју­ће тен­зи­је са Мо­сквом.

Ме­ђу­тим, ка­ко за „По­ли­ти­ку” об­ја­шња­ва Ан­дри­јус Ку­би­ли­јус, европ­ски ко­ме­сар за од­бра­ну, то не­ће ути­ца­ти на про­цес про­ши­ре­ња.

„Гру­зи­ја тре­нут­но има и дру­гих про­бле­ма са сво­јом вла­дом. Али Мол­да­ви­ја на­пре­ду­је. Тран­сни­стри­ја је, на­рав­но, пи­та­ње, али то ни­је не­што што мо­же за­у­ста­ви­ти ин­те­гра­ци­ју – исто ва­жи и за Укра­ји­ну. По­сто­је при­ме­ри, ре­ци­мо, ка­да је За­пад­на Не­мач­ка по­ста­ла чла­ни­ца ЕУ и НА­ТО-а, а за­тим јој се при­дру­жи­ла и Ис­точ­на Не­мач­ка”, об­ја­шња­ва Ку­би­ли­јус.

Пре­ма по­ру­ка­ма са упра­во за­вр­ше­ног фо­ру­ма, чи­ни се да ће те­ма про­ши­ре­ња до­ми­ни­ра­ти европ­ском по­ли­тич­ком сце­ном у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе. Крај­њи ис­ход још ни­је ја­сан, али са­ма чи­ње­ни­ца да се иде­ја о ве­ћој ЕУ по­но­во озбиљ­но раз­ма­тра – по­ка­зу­је ко­ли­ко је рат у Укра­ји­ни од­јек­нуо да­ле­ко из­ван фрон­та. Про­ши­ре­ње је не­ка­да би­ло по­кре­тач­ка сна­га европ­ског про­јек­та, ко­ји је по­чео са шест др­жа­ва, а до­гу­рао до 28, пре не­го што је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја на­пу­сти­ла ЕУ. Ме­ђу­тим, од 2013. и при­је­ма Хр­ват­ске тај про­цес као да је ис­цр­пљен. Од та­да се ни­ко ни­је при­дру­жио, док су Бу­гар­ска и Ру­му­ни­ја ушле још 2007. у ЕУ, а тек ове го­ди­не при­сту­пи­ле шен­ген­ској зо­ни. У по­за­ди­ни је ста­јао „умор од про­ши­ре­ња” ме­ђу ста­рим чла­ни­ца­ма. Скеп­са је ра­сла, на­ро­чи­то на­кон ис­ку­ства са не­ким од но­вих чла­ни­ца са ис­точ­не стра­не „гво­зде­не за­ве­се”, по­пут Ма­ђар­ске и Пољ­ске, чи­је је вла­де Бри­сел по­вре­ме­но оп­ту­жи­вао за на­вод­но кр­ше­ње основ­них европ­ских вред­но­сти и прин­ци­па вла­да­ви­не пра­ва.

Још је­дан би­тан фак­тор је и тај што је то­ком пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка ЕУ би­ла за­о­ку­пље­на кри­зом евро­зо­не и ни­је би­ла вољ­на да пре­у­зи­ма но­ве иза­зо­ве. Што се Укра­ји­не ти­че – она је би­ла пре­ве­ли­ка, пре­ви­ше си­ро­ма­шна, ко­рум­пи­ра­на и по­љо­при­вред­на за клуб ко­ји бри­жљи­во шти­ти сво­је фар­ме­ре. У раз­ма­тра­њу ње­ног члан­ства, то је још јед­но пи­та­ње ко­је ће у бу­дућ­но­сти за­да­ти гла­во­бо­ље би­ро­кра­та­ма у Бри­се­лу, јер за­јед­нич­ка по­љо­при­вред­на по­ли­ти­ка и фон­до­ви за ре­ги­о­нал­ни раз­вој тро­ше тре­ћи­ну бу­џе­та ЕУ. По са­да­шњим пра­ви­ли­ма, но­ве зе­мље ко­је пре­тен­ду­ју за ула­зак у уни­ју, по­пут Укра­ји­не – по­ста­ле би глав­ни ко­ри­сник тих сред­ста­ва. То би до­ве­ло до то­га да би 17 са­да­шњих чла­ни­ца ко­је до­би­ја­ју ви­ше нов­ца од ЕУ не­го што упла­ћу­ју у бу­џет, пре­ма по­да­ци­ма Не­мач­ког еко­ном­ског ин­сти­ту­та у Кел­ну, мо­ра­ле до­дат­но да „одре­ше ке­су”. Чак и ма­ле из­ме­не у по­љо­при­вред­ним суб­вен­ци­ја­ма ра­ни­је су иза­зи­ва­ле про­те­сте трак­то­ри­ста у Бри­се­лу, док би ве­ће ре­фор­ме мо­гле би­ти по­ли­тич­ки ри­зич­не. На при­мер, Пољ­ска је, иако бли­зак са­ве­зник Ки­је­ва у ра­ту са Ру­си­јом, још 2023. за­у­ста­ви­ла увоз укра­јин­ског жи­та, упр­кос про­ти­вље­њу Бри­се­ла.

Припремила А.Ђ.

Pročitajte i ovo

Pročitaj više od ovog novinara