17.12.2025 Скопље
Институт Сервантес желео је овом изложбом да обележи педесетогодишњицу Андрићеве смрти, одајући му посебну почаст, а стављајући ову годишњицу у контекст његовог односа са Шпанијом, каже Кринка Видаковић Петров, ауторка изложбе „Шпанија у свету Иве Андрића”, недавно отворене у Институту „Сервантес”. Хиспаниста, дипломата, истраживач сефардске културе, Кринка Видаковић Петров се прихватила овог задатка са радошћу упркос другим обавезама које има као директорка Меморијалног центра „Старо сајмиште” (где је такође недавно отворена изложба „Прихватни логор Земун”).
Поставку у овом институту чине три тематске целине, а с обзиром на интересовање које је изазвала, овај пут разговарамо о њој.
Да ли је вама, као хиспанисти, Мадрид био најзанимљивији или је овај град оставио можда најдубљи траг у Андрићевом стваралаштву од свих других у којима је дипломатски службовао? У позиву на изложбу наведено је да је управо у Шпанији Андрић нашао тему – спој свакодневице и мита – која ће га трајно обележити?
Изложба даје одговор на питање шта је Шпанија значила у Андрићевом свету, а тај одговор смо тражили у његовим списима – белешкама, сећањима, путописима, есејима, преводима, интервјуима, а што је најважније – у његовим књижевним делима. Примерено је да сам ја као хиспаниста истраживала ову тему, а не оне, не мање занимљиве и значајне, за које би други истраживачи били компетентнији. Не тврдимо да је Мадрид оставио код Андрића дубљи траг од свих других градова у којима је боравио и радио, јер поређење Мадрида са многобројним другим градовима и њиховим „траговима” у његовим делима није била тема изложбе, већ би могла бити основа неке друге поставке или монографије. Али тачно је да је шпанско искуство оставило неке важне трагове, што се испољава у његовим књижевним делима на разне начине. Андрићев „Разговор с Гојом” могао је бити „разговор” с неким другим европским сликаром. Сам Андрић пише да је после Мадрида пролазио светом и светским музејима, али Гоју није заборавио. Питање које нас је занимало било је: зашто баш Гоја?
У путопису „Шпанска стварност и први кораци у њој” Андрић износи да је управо ту створен „један фантастични климат у ком неодређено мешају своје воде јава и привиђење…” По Андрићу, шпанска култура се издваја из координата „остале Европе” по изразитијој тежњи да интегрише стварно и имагинарно. Тај „фантастични климат” постоји свуда, али се по Андрићу, он у Шпанији јавља у знатно наглашенијем и распрострањенијем виду. Претпостављамо да му је то приближило Шпанију, јер је место на којем се мешају стварно и имагинарно, за Андрића као књижевног ствараоца, било извор из којег почиње да тече прича о судбини човековој.
Средишња тема изложбе су Сефарди кроз које је Андрић открио Шпанију и пре одласка на њено тло. Да ли је вама као истакнутом истраживачу сефардске културе на југословенском и балканском простору овај сегмент био и најизазовнији?
Рад на овој изложби био је за мене у целини изазован, а овај сегмент био је такав да сам га морала смањивати да би стао у „свој део” галеријског простора, не реметећи остала два дела. У време Андрићеве младости и све до почетка Другог светског рата у Југославији, у Босни је постојала занимљива и активна сефардска заједница. Босански Сефарди говорили су у својој заједници јеврејско-шпански језик, а Сефардкиње певале народне песме на том језику, од којих су многе пренете из Шпаније. Андрић је познавао сефардско културно наслеђе у којем је било очувано сећање на Шпанију пре њиховог изгнанства из ове земље 1492. Међу његовим друговима и комшијама у детињству и младости били су Сефарди. Они су за Андрића били део мозаика народа, вера и култура Босне, не само њене прошлости, него и њене садашњости. Истовремено били су „прозор” који је „гледао” на Шпанију, не ону савремену у коју је Андрић дошао као дипломата 1928, него ону сачувану у сефардском историјском сећању и културном наслеђу.
У том контексту посебно место заузима Андрићево пријатељство са Калмијем Барухом, пиониром хиспанистике?
Калми Барух је био Андрићев савременик и пријатељ, обојица су докторирали на универзитетима у Аустрији, Андрић као историчар, а Барух као истакнути и међународно познати лингвиста, хиспаниста и сефардиста који ће завршити живот у нацистичком логору Берген Белзен. Стицајем срећних околности, Андрић и Барух провели су шест месеци у Шпанији, од 1928. до 1929, заједно откривајући ову земљу и њену прошлост, разговарајући о њеној култури и књижевности, посећујући њене градове и споменике. Док је за Баруха боравак у Шпанији био „повратак” у прошлост свога народа, за Андрића је то била прилика да боље упозна и Шпанију и Јевреје који су из ње изгнани, да би током 400 година чували и сачували не само своју веру, него и јеврејско-шпански идентитет. Сећање на шпанску прошлост Јевреја суочило се са савременом Шпанијом у којој их није више било, а потом вратило у босански завичај где су они били део балканске историје, као и део трагедије која је задесила Југославију 1941. Многобројни ликови Сефарда и других јевреја у Андрићевим делима приповедају причу о Шпанији на западном југу, као и о Балкану на источном југу заједничке Европе. Сефарди су у овој причи били попут реке понорнице која је успоставила везу између Босне и Шпаније давно пре Андрићевих времена.
Врхунац ове поставке је Андрићев сусрет с Гојиним стваралаштвом. Шта су ова два ствараоца имала заједничко у погледу на уметност, зло и људску издржљивост?
На први поглед, уочавају се разлике – у срединама из којих су потекли, у њиховој историји и култури, у временима у којима су живели, у медијима којима се њихов стваралачки порив изражавао. Међутим, искра сусрета Андрића с Гојом појавила се у једном дубљем слоју комуникације, оном у којем уметници, било где и било кад да стварају, настоје да постављају питања шта је заправо уметничко стваралаштво, како уметник доживљава стварност у којој живи, како се уметникова слика стварности преображава у уметничко дело. „По проклетој муци и неупоредивој дражи овог посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је”, пише Андрић у „Разговору с Гојом”. Затим додаје да уметник преобраћа стварни предмет у нешто друго, али живи уз то друго као „сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично”. Друга тачка контакта Андрића с Гојом је свест о злу – о људским слабостима, манама, подлостима, лицемерју. Али Андрић ипак није делио Гојин дубоки нихилизам, а његова размишљања о овим фундаменталним питањима преображена су у приповетку „Разговор с Гојом” где је шпански сликар фиктивни лик, а у којој чудо о којем је горе реч представља део приче. Андрића је Гоја „понео, запрепастио, устрашио, одушевио” и инспирисао да ову изузетну причу напише.
Припремила А.Ђ.
