ЦРКВА КОЈА ЈЕ ПРЕЖИВЕЛА НАЈСМРТОНОСНИЈИ УРАГАН У ИСТОРИЈИ АМЕРИКЕ

15.06.2026 Скопље

На оба­ли Мек­сич­ког за­ли­ва, око 80 ки­ло­ме­та­ра ју­го­и­сточ­но од Хју­сто­на, на­ла­зи се Гал­ве­стон, ту­ри­стич­ки град и лу­ка сме­ште­на на исто­и­ме­ном остр­ву. С не­што ви­ше од 50.000 ста­нов­ни­ка, Гал­ве­стон је да­нас по­знат по пла­жа­ма, лу­ци и исто­риј­ском цен­тру. У срп­ској за­јед­ни­ци за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто због хра­ма Све­тог ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не, нај­ста­ри­је срп­ске цр­кве у Тек­са­су и дру­ге нај­ста­ри­је срп­ске цр­кве у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма.

Цр­ква Све­тог ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не про­сла­ви­ла је 130 го­ди­на од осве­ће­ња хра­ма и сво­ју цр­кве­ну сла­ву. Па­ро­хи­ја је фор­мал­но осно­ва­на 1895. го­ди­не, уз лич­ну по­др­шку по­след­њег ру­ског ца­ра, Све­тог ца­ра Ни­ко­ла­ја Дру­гог, ко­ме се при­пи­су­ју ре­чи: „Не­ка бу­де пра­во­слав­на цр­ква у Гал­ве­сто­ну.” У хра­му се и да­нас чу­ва­ју ико­не и је­ван­ђе­ље ко­је је цр­кви по­кло­нио сам цар. Ова па­ро­хи­ја је и по­чи­ва­ли­ште ве­ли­ког ар­хи­ман­дри­та Те­о­кли­та Три­јан­та­фи­ли­де­са, ца­ре­вог учи­те­ља из де­тињ­ства, ко­ји је са­хра­њен ис­под ол­та­ра. Цр­кве­но зда­ње пре­жи­ве­ло је и Ве­ли­ки гал­ве­стон­ски ура­ган из 1900. го­ди­не, нај­смр­то­но­сни­ји ура­ган у исто­ри­ји Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва.

Ли­тур­ги­ју је слу­жио епи­скоп ко­стај­нич­ки Се­ра­фим, ви­кар ми­тро­по­ли­та но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ког Лон­ги­на, за­јед­но са оцем Ср­ђа­ном Ве­се­ли­но­ви­ћем, ста­ре­ши­ном Цр­кве Све­тог Кон­стан­ти­на и Је­ле­не у Гал­ве­сто­ну, оцем Дра­го­љу­бом По­по­ви­ћем, ста­ре­ши­ном Цр­кве Све­тог Лу­ке у Ле­ан­де­ру бли­зу Ости­на, и оцем Љу­бин­ком Са­ви­ћем, ста­ре­ши­ном Цр­кве Све­та три је­рар­ха у Ир­вин­гу, бли­зу Да­ла­са.

По­сле ли­тур­ги­је оба­вљен је чин ре­за­ња слав­ског ко­ла­ча са ку­мо­ви­ма сла­ве, Ја­го­дом и Ан­дре­сом, а по­том је за по­се­ти­о­це при­ре­ђен све­ча­ни ру­чак са срп­ским спе­ци­ја­ли­те­ти­ма. Го­сте је за­ба­вљао бенд ко­ји је из­во­дио ста­ре срп­ске хи­то­ве.

Раз­го­вор са епи­ско­пом Се­ра­фи­мом во­ди­мо ис­пред цр­кве ко­ја је тог да­на сла­ви­ла свој ве­ли­ки ју­би­леј. Из са­ле су се, ка­да би се вра­та отво­ри­ла, још чу­ли му­зи­ка и гла­со­ви са све­ча­ног руч­ка. На­по­љу је би­ло ти­хо: с јед­не стра­не храм, с дру­ге ста­ро гро­бље, а из­ме­ђу њих ма­ла ули­ца. По­ред нас су про­ла­зи­ли па­ро­хи­ја­ни и го­сти, за­ста­ја­ли су да по­здра­ве епи­ско­па и по­том на­ста­вља­ли да­ље.

У раз­го­во­ру епи­скоп Се­ра­фим го­во­рио је о свом пу­ту од ин­фор­ма­ти­ке до цр­кве­не слу­жбе, су­сре­ту са мо­на­штвом у Аме­ри­ци и ве­ри као сна­зи ко­ја одр­жа­ва и чо­ве­ка и за­јед­ни­цу. Епи­скоп Се­ра­фим ро­ђен је у За­гре­бу, а ње­го­ва по­ро­ди­ца по­ти­че са Ба­ни­је. По­сле три го­ди­не сред­ње елек­тро­тех­нич­ке шко­ле, рат га је 1995. од­вео на Фло­ри­ду, где је за­вр­шио сред­њу шко­лу и по­том сту­ди­рао ин­фор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је. Ипак, ка­ко ка­же, тек ка­сни­је је раз­у­мео за­што се ње­гов жи­вот­ни пут од­ви­јао баш тим ре­дом. Упра­во та­да, кра­јем де­ве­де­се­тих, у тај део Фло­ри­де до­ла­зе мо­на­си и мо­на­хи­ње, као и ста­рац Је­фрем Фи­ло­теј­ски, ко­ји ће, пре­ма ре­чи­ма епи­ско­па Се­ра­фи­ма, сна­жно ути­ца­ти на ње­гов жи­вот.

„У том под­руч­ју где сам та­да жи­вео до­шли су мо­на­си и мо­на­хи­ње, углав­ном из Грч­ке, не­ки и из Аме­ри­ке, и ста­рац Је­фрем, ко­га су та­да зва­ли Фи­ло­теј­ски, а да­нас га зо­ве­мо Ари­зон­ски, по­што је у Ари­зо­ни жи­вео ско­ро два­де­сет пет го­ди­на. Зна­чи, све­ти чо­век је до­шао у Аме­ри­ку. Љу­ди су у по­чет­ку же­ле­ли са­мо да га чу­ју, да чу­ју ње­го­ве при­че и по­у­ке. Он­да се из то­га ро­ди­ло пи­та­ње: за­што ов­де не би отво­рио ма­на­сти­ре. Та­ко је по­чео да отва­ра ма­на­сти­ре по Аме­ри­ци, не­где сре­ди­ном де­ве­де­се­тих”, при­ча епи­скоп.

Су­срет са тим мо­на­си­ма и мо­на­хи­ња­ма, а по­себ­но са стар­цем Је­фре­мом Фи­ло­теј­ским, за ње­га је био јед­но од пре­суд­них ду­хов­них ис­ку­ста­ва. Го­ди­не 1999. до­шло је до то­га да се отво­ре и два ма­на­сти­ра у цен­трал­ном де­лу Фло­ри­де. Упо­знао је мо­на­хе и мо­на­хи­ње, а и ње­га лич­но, стар­ца Је­фре­ма Фи­ло­теј­ског, ка­ко ка­же, све­тог чо­ве­ка. У том пе­ри­о­ду упо­зна­је и вла­ди­ку Лон­ги­на, ко­ји је из Чи­ка­га до­ла­зио на Фло­ри­ду и оби­ла­зио па­ро­хи­је. Тај су­срет од­вео га је у ма­на­стир Но­ву Гра­ча­ни­цу код Чи­ка­га, а по­том и ка бо­го­слов­ским сту­ди­ја­ма.

Го­во­ре­ћи о хра­му ко­ји је про­сла­вио 130 го­ди­на од осве­ће­ња, епи­скоп Се­ра­фим се вра­ћа на пи­та­ње шта јед­ну па­ро­хи­ју за­и­ста одр­жа­ва кроз вре­ме.

„За­што је она ство­ре­на и оп­ста­ла 130 го­ди­на? А ка­ко одр­жа­ти па­ро­хи­ју? Не са­мо ову згра­ду, да ли ће она ста­ја­ти или не­ће, да ли ће пу­ћи зид или не­ће. Сва­ко мо­же да се о то­ме бри­не. Али па­ро­хи­ја је гру­па љу­ди. Ко ће то да одр­жи? Са­мо Го­спод Бог, ако га се при­зо­ве у по­моћ. А он ће зна­ти ко ње­га при­зи­ва у по­моћ. А тре­ба га при­зи­ва­ти из пра­вог раз­ло­га”, при­по­ве­да наш са­го­вор­ник.

Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, цр­кву не мо­же одр­жа­ти ни инат, ни по­ли­тич­ки про­грам, ни би­ло ко­ји дру­ги по­гре­шан мо­тив. Као при­мер оп­стан­ка у нај­те­жим окол­но­сти­ма, епи­скоп Се­ра­фим по­ми­ње Ср­бе на Ко­со­ву.

„Ка­ко да оста­не­мо жи­ви, ре­ци­мо, да­нас на јед­ном Ко­со­ву? Је­ди­но ве­ром. Има љу­ди ко­ји жи­ве не у не­ком дру­гом ду­ху – сви смо у истом ду­ху – не­го у дру­гом скло­пу окол­но­сти, у дру­гом, ре­као би овај свет, мен­та­ли­те­ту. Ко­ји је ваш план за жи­вот на Ко­со­ву за су­тра? Да оста­не­мо жи­ви – до су­тра. И то ни­је гор­чи­на, то ни­је рат, не­го про­сто ви­ди­мо да нам је ом­ча око вра­та; циљ нам је да оста­не­мо жи­ви до су­тра. Хо­ће мо­жда оти­ћи? Ево са­мо сат, два го­ре. Не. Не­ће. Ето. Бож­јом ми­ло­шћу, Бож­јом си­лом. Да ни­је Бо­га у тим љу­ди­ма, не би оп­ста­ли”, ка­же епи­скоп Се­ра­фим.

На пи­та­ње ко­ја би би­ла ње­го­ва по­ру­ка за хри­шћа­не ко­ји жи­ве удоб­но и за хри­шћа­не ко­ји је­два пре­жи­вља­ва­ју, епи­скоп Се­ра­фим ка­же: „Љу­ди ко­ји има­ју иза­зо­ве оп­стан­ка, као што су на­ши Ср­би на Ко­со­ву, ви­део сам сво­јим очи­ма – не­мам ја њих че­му да учим. Мо­гу ја од њих да на­у­чим не­што.”

За оне ко­ји жи­ве у мир­ни­јим и удоб­ни­јим окол­но­сти­ма, ње­го­ва по­ру­ка је за­хвал­ност.

„Дај­те Бо­гу сла­ву, што ка­же у Све­том пи­сму. Бла­го­да­ри­те. Као што ка­же апо­стол Па­вле на јед­ном ме­сту: не бу­ди­те не­за­хвал­ни, не­го бу­ди­те за­хвал­ни. То је ре­че­ни­ца. Да бу­де­мо за­хвал­ни Го­спо­ду на све­му што има­мо у жи­во­ту. Не­кад тре­ба не­ка све­тлост да нас ма­ло уда­ри и про­све­тли, као сад што је би­ло у Бе­о­гра­ду са по­ја­сом Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, да се љу­ди ма­ло при­се­те да ствар­но има и раз­ло­га и при­ли­ке да се Бо­гу из­ра­зи за­хвал­ност”, по­ру­чу­је епи­скоп и до­да­је да та за­хвал­ност ме­ња чо­ве­ка из­ну­тра.

Го­во­ре­ћи о ис­ку­ше­њи­ма, епи­скоп Се­ра­фим ка­же да она ни­су ка­зна, не­го пут ка ду­хов­ном уз­ра­ста­њу. У том сми­слу, сва­ки хри­шћа­нин, ка­же, на не­ки на­чин про­ла­зи кроз стра­да­ње, али и кроз на­ду Вас­кр­се­ња. „Стра­да­ње је при­вре­ме­но, вас­кр­се­ње је мо­мен­тал­но, а жи­вот је он­да ве­чан. То је наш по­ре­дак, на­ша ма­те­ма­ти­ка”, ка­же епи­скоп.

Од свог на­стан­ка ова па­ро­хи­ја би­ла је мул­ти­ет­нич­ка за­јед­ни­ца. И да­нас, по­ред Ср­ба, оку­пља пра­во­слав­не вер­ни­ке раз­ли­чи­тог по­ре­кла, ме­ђу њи­ма и оне чи­ји су по­ро­дич­ни ко­ре­ни ве­за­ни за Грч­ку, Ру­си­ју, Еги­пат, Ве­не­цу­е­лу, Аме­ри­ку и дру­ге зе­мље.

Припремила А.Ђ.