28.01.2026 Скопље
Ескалација на Блиском истоку улази у нову фазу: Сједињене Америчке Државе интензивно гомилају војне снаге у региону, док се у Арапском мору већ налази ударна група носача авиона USS Abraham Lincoln. У Вашингтону се све отвореније говори о могућем директном сукобу са Ираном, а искуства из Црвеног мора показују да би такав рат био све само не једноставан.
Пролећа 2025. године америчка морнарица је у Црвеном мору водила готово непрекидне борбене операције против јеменских Хута, шиитске групе коју Запад сматра иранским савезником. Иако се у јавности често стварао утисак „асиметричног сукоба ниског интензитета“, стварност је била далеко озбиљнија.
Током једног од напада, носач авиона USS Harry S. Truman био је приморан на нагли маневар избегавања након детекције балистичке ракете. Тај маневар довео је до драматичног инцидента: ловац-бомбардер F/A-18, који се налазио у хангару, откотрљао се са палубе и пао у море. Иако је истрага као главни узрок навела технички отказ кочница, сама чињеница да је маневар изазван ракетном претњом говори о озбиљности ситуације.
Хути су у том периоду непрестано нападали америчке и савезничке бродове дроновима, крстарећим и балистичким ракетама. Према подацима америчке команде, само у тим сукобима потрошено је више од стотину противваздушних ракета – што је отворило проблем такозване „дубине магацина“, односно брзог пражњења скупих залиха намењених за рат са технолошки равноправним противником.
Како је оценио поморски аналитичар Брајан Кларк, реч је о „најинтензивнијој борби америчке морнарице од Другог светског рата“, са реалном опасношћу да одбрана у једном тренутку буде засићена.
Ипак, Хути представљају тек ограничену верзију онога са чим би се САД суочиле у директном рату са Ираном. Док јеменски покрет располаже ограниченим бројем платформи и система, иранске оружане снаге имају далеко разноврснији и сложенији арсенал.
Иранска морнарица није дизајнирана за класичан сукоб на отвореном мору са америчком флотом, али њена стратегија почива на асиметричним средствима: масовној употреби противбродских ракета, балистичких система и подморница.
Најбројнију групу чине крстареће ракете кратког и средњег домета, попут „Зафара“ и „Наср-1“, као и система „Раад“, „Нуур“ и „Кадер“, чији је дизајн заснован на кинеским и француским моделима. Посебно место заузима ракета „Абу Махди“, домета од неколико хиљада километара, настала на основу совјетске ракете Х-55, до које је Иран дошао почетком двехиљадитих.
Иран поседује и балистичку ракету „Хормуз-2“, пројектовану за нападе на поморске циљеве. Иако је такве ракете могуће релативно брзо детектовати, њихова велика брзина значајно смањује време за реакцију.
Посебан изазов представља иранска подморничка флота. Најбројније су минијатурне подморнице класе „Гадир“, погодне за дејства у плитким водама Персијског залива, где би могле да делују као „паметне мине“. Озбиљнију претњу, међутим, чине три дизел-електричне подморнице класе „Варшавјанка“, совјетског порекла, способне за океанске операције.
Иако америчка морнарица располаже изузетно развијеним противподморничким системима, ниједна одбрана није апсолутно непробојна. У теорији, масовни напад десетина ракета из различитих праваца, уз истовремено дејство подморница и дронова, могао би да доведе до преоптерећења система одбране.
Међутим, аналитичари истичу да је такав „идеалан сценарио“ за Иран тешко остварив. Лоцирање носача авиона на отвореном мору изузетно је сложено, а у случају отвореног рата америчка авијација и дронови би систематски уништавали иранске командне центре, лансирне положаје и логистику.
Закључак већине војних стручњака гласи: Иран представља озбиљног и опасног противника, способног да нанесе губитке и изазове значајне проблеме америчким снагама у региону. Ипак, он није у стању да уништи Сједињене Државе нити да трајно паралише њихову војску, осим у случају тешких стратешких грешака Вашингтона.
У том смислу, потенцијални сукоб са Ираном многи у америчком војном врху виде као сурову, али корисну проверу способности – „рат нижег интензитета“ који би могао да послужи као припрема за далеко озбиљнији изазов: могући будући сукоб са Кином.
Како један аналитичар сликовито примећује, Иран није „врећа за ударање“, али није ни противник из прве лиге. Управо зато, закључују у Вашингтону, он представља тест који открива снаге и слабости – и који ће неминовно одредити како ће изгледати следећа велика криза у свету.
Припремила А.Ђ.
