АРТЕМИДА 2 ПОМЕРИЛА ГРАНИЦЕ У ИСТРАЖИВАЊУ СВЕМИРА

14.04.2026 Скопље

Астро­на­у­ти Рид Вајз­мен, Кри­сти­на Кох, Вик­тор Гло­вер и Џе­ре­ми Хан­сен по­сле де­се­то­днев­ног кр­ста­ре­ња ду­бо­ким све­ми­ром вра­ти­ли су се на Зе­мљу у су­бо­ту у два ча­са и се­дам ми­ну­та по на­шем вре­ме­ну. Сле­та­њем ко­смич­ког мо­ду­ла „ори­он” у Ти­хи оке­ан, не­да­ле­ко од оба­ла Ка­ли­фор­ни­је, ре­а­ли­зо­ван је дру­ги део ми­си­је „Ар­те­ми­да” аме­рич­ке све­мир­ске аген­ци­је (На­са), у ко­јем је ле­те­ли­ца с че­ти­ри ко­смо­на­у­та сти­гла нај­да­ље у ис­тра­жи­ва­њу ва­си­о­не, об­и­шла око Ме­се­ца и вра­ти­ла се на на­шу пла­не­ту.

„Хју­сто­не, чу­је­мо вас ја­сно и гла­сно, ста­бил­ни смо, сва че­ти­ри чла­на по­са­де су у ’зе­ле­ном’ (до­бро су)”, пре­ки­нуо је Вајз­ме­нов глас ше­сто­ми­нут­ну ти­ши­ну то­ком ко­је су сви на­пе­то гле­да­ли про­бој „ори­о­на” кроз Зе­мљи­ну ат­мос­фе­ру. Кон­трол­ном со­бом Све­мир­ског цен­тра „Џон­сон” у Хју­сто­ну про­ло­мио се апла­уз, а одах­ну­ли су и ми­ли­о­ни гле­да­ла­ца ко­ји су сле­та­ње пра­ти­ли ужи­во пре­ко дру­штве­них мре­жа и те­ле­ви­зиј­ских про­гра­ма.

У тре­ну­ци­ма ти­ши­не све­мир­ска кап­су­ла с по­са­дом у астро­на­ут­ским оде­ли­ма ју­ри­ла је бр­зи­ном од 10.607 ме­та­ра у се­кун­ди, док су моћ­ни шти­то­ви мо­ду­ла бра­ни­ли ко­смо­на­у­те од тем­пе­ра­ту­ре бли­зу 2.800 сте­пе­ни Цел­зи­ју­са. Ових шест ми­ну­та, као и на­ред­них се­дам у ко­ји­ма су би­ли пред­ви­ђе­ни отва­ра­ње па­до­бра­на и ко­на­чан кон­такт „ори­о­на” с во­дом, би­ли су ме­ђу нај­кри­тич­ни­ји­ма то­ком це­ле ми­си­је.

„Отво­рен је глав­ни па­до­бран, ле­те­ли­ца успо­ра­ва, по­чи­ње отва­ра­ње дру­га два…”, чуо се сми­ре­ни глас кон­тро­ло­ра, док су дру­ги по­твр­ђи­ва­ли да је мо­дул на пер­фект­ној пу­та­њи.

Ти­мо­ви на аме­рич­ком мор­на­рич­ком бро­ду „Џон П. Мар­та”, хе­ли­коп­те­ри и чам­ци би­ли су спрем­ни за при­хват кап­су­ле.

Од сле­та­ња „ори­о­на” у Па­ци­фик не­да­ле­ко од Сан Ди­је­га до до­ла­ска спа­си­ла­ца и отва­ра­ња те­шких вра­та је­два да је про­шло 60 се­кун­ди. Ти­мо­ви у два чам­ца из­вла­чи­ли су астро­на­у­те јед­ног по јед­ног, а за­тим су хе­ли­коп­те­ри­ма, чим су се пло­ви­ла одво­ји­ла на без­бед­ну уда­ље­ност од „ори­о­на”, пре­ве­зе­ни на брод. Астро­на­у­ти­ма је би­ла нео­п­ход­на по­моћ, ка­ко су об­ја­сни­ли екс­пер­ти На­се у ди­рект­ном пре­но­су, јер су ду­го би­ли из­ло­же­ни бес­те­жин­ском ста­њу и би­ло је по­треб­но вре­ме да се на­вик­ну на зе­маљ­ске усло­ве. По­са­да је има­ла ма­ло про­бле­ма због вр­то­гла­ви­це и не­ста­бил­но­сти, а од­мах је пре­ве­зе­на до ме­ди­цин­ских струч­ња­ка ко­ји су је пре­гле­да­ли.

„Ори­он”, ко­ји је де­сет да­на омо­гу­ћа­вао жи­вот астро­на­у­ти­ма у ду­бо­ком ко­смо­су, од­ву­чен је до мор­на­рич­ког бро­да и сме­штен у под­вод­но скла­ди­ште. Овај мо­дул би­ће не­ис­цр­пан из­вор по­да­та­ка на­уч­ни­ци­ма у на­ред­ним ме­се­ци­ма ка­ко би се што бо­ље при­пре­мио тре­ћи део ми­си­је „Ар­те­ми­да”.

„Ри­де, Вик­то­ре, Кри­сти­на и Џе­ре­ми, до­бро до­шли ку­ћи, че­сти­та­мо вам на исто­риј­ском до­га­ђа­ју. ’Ар­те­ми­да два’ је по­ка­за­ла из­ван­ред­ну ве­шти­ну, хра­брост и по­све­ће­ност, а за­хва­љу­ју­ћи ис­тра­жи­ва­њи­ма оти­шли смо да­ље не­го ика­да ра­ни­је. Фо­кус са­да усме­ра­ва­мо на ’Ар­те­ми­ду три’, као и на по­вра­так на по­вр­ши­ну Ме­се­ца, али и град­њу ба­зе на ње­му. Не­ће­мо га ви­ше на­пу­сти­ти”, по­ру­чио је ад­ми­ни­стра­тор На­се Џа­ред Ај­зек­мен, за­хва­љу­ју­ћи сви­ма ко­ји су омо­гу­ћи­ли ре­а­ли­за­ци­ју овог про­јек­та.

Астро­на­у­ти­ма је че­сти­тао и пред­сед­ник САД До­налд Трамп, ис­та­кав­ши да су оства­ри­ли исто­риј­ски под­виг и по­ру­чио да их че­ка у Бе­лој ку­ћи.

То­ком де­се­то­днев­не ми­си­је тро­је при­пад­ни­ка На­се – Вајз­мен, Ко­хо­ва и Гло­вер, као и пред­став­ник ка­над­ске све­мир­ске аген­ци­је Џе­ре­ми Хан­сен, по­ме­ри­ли су гра­ни­це ис­тра­жи­ва­ња ко­смо­са. Сти­гли су нај­да­ље ика­да у осва­ја­њу све­ми­ра, пр­ви су об­и­шли око там­не лу­нар­не стра­не, до­ку­мен­то­ва­ли са ви­ше од 6.000 фо­то­гра­фи­ја, као и ви­део-за­пи­са, оно што чо­век ни­ка­да ра­ни­је ни­је ви­део, те­сти­ра­ли све­мир­ски мо­дул и кон­тро­ли­са­ли ње­гов рад за бу­ду­ће ми­си­је, али и би­ли пр­ви љу­ди од ко­јих ће на­уч­ни­ци цр­пе­ти са­зна­ња о ути­ца­ју ду­бо­ког све­ми­ра на чо­ве­ка.

Не­ко­ли­ко са­ти по­сле сле­та­ња сво че­тво­ро астро­на­у­та по­ја­ви­ло се пред пред­став­ни­ци­ма сед­ме си­ле. На­сме­ја­ни и опу­ште­ни по­здра­ви­ли су гле­да­о­це ши­ром пла­не­те, а о свом пу­то­ва­њу ду­гом ви­ше од ми­ли­он ки­ло­ме­та­ра го­во­ри­ће у на­ред­ним да­ни­ма.

„Ка­да смо кре­ну­ли у ми­си­ју оства­ри­ва­ли смо наш сан, док смо би­ли у све­ми­ру ми­сли­ли смо о по­врат­ку ку­ћи, на Зе­мљу, сво­јим по­ро­ди­ца­ма и при­ја­те­љи­ма. Има­мо не­што је­дин­стве­но, на­шу пла­не­ту”, по­ру­чио је Вајз­мен.

Кри­сти­на Кох, вид­но уз­бу­ђе­на, пре­не­ла је сво­је ути­ске: „Гле­да­ти на­шу пла­ву пла­не­ту у мо­ру та­ме ни­ко­га не мо­же да оста­ви рав­но­ду­шним, Зе­мља је наш ча­мац за спа­са­ва­ње, а сви ми ко­ји жи­ви­мо на њој смо по­са­да.”

Припремила А.Ђ.