03.03.2025 Скопље
Иако се деца не развијају једнаким темпом, развојна психологија ипак је идентификовала неке важне прекретнице у психо-физичком развоју малишана. Социјални осмех јавља се око трећег месеца живота, око шестог месеца беба реагује плачем на појаву странца, око осмог месеца почиње да подражава гестове и говор, прве речи изговара око првог рођендана… Сумње да дететов развој не иде типичним путем обично настају између прве и друге године, а постоји више показатеља који могу да наведу на сумњу да дете има аутизам. Међу њима се налазе и немогућност успостављања социјалне интеракције са дететом, која се најчешће испољава тако што се дете не одазива на своје име, не реагује када угледа родитеља, не интересује се за друге људе из окружења или се чини да не разликује друге особе од својих родитеља. Дете најчешће не гледа у очи друге особе или то чини веома ретко, а ако одрасли инсистирају на контакту очима, оно негодује или делује као да „гледа кроз другу особу”.
Да је реч о аутизму може да упућује и изостанак неких невербалних гестова за повезивање са другима, односно чињеница да дете не подиже руке да би га неко узео у наручје, каже др Татјана Крстић, професорка на Катедри за психологију Mедицинског факултета у Новом Саду. Она је и ауторка приручника „Јесте аутизам, није аутизам: како да препознам и шта да радим”, у којем даје одговоре на неке од најчешћих родитељских дилема и питања којa се тичу овог развојног поремећаја.
На основу великог искуства у раду са аутистичном децом, Крстићева наводи да родитељи примећују нека понашања и на раном узрасту, али их често објашњавају незрелошћу детета или неком његовом тврдоглавошћу и упорношћу. Међутим, сигнал који родитељима највише звони на узбуну јесте кашњење у говорном и језичком развоју или потпуно одсуство говора.
„Код аутистичних малишана специфично је то да он може интензивно да се оглашава, али то није у служби комуникације. Наиме, говор детету не служи да се оствари нека интеракција са особама из окружења, већ делује као да дете ’прича за себе’. Честа је појава да учестало понавља неку реч или фразу коју чује и то називамо ехолалијама”, објашњава Крстићева.
Неки од показатеља поремећаја из спектра аутизма, како је објаснила, могу укључити и стереотипне обрасце у понашању детета, као што је махање или „лепршање” рукама. „Код неке деце јавља се и ходање на прстима, трчање укруг, стално отварање и затварање врата. Деца могу бити изразито заокупљена одређеним предметима или активностима. Примера ради, могу дуго да врте точкиће на аутићу без интересовања за игру са њим или без укључивања неког у своје активности са аутићем. Код њих често можемо да уочимо и сензорну преосетљивост која може да се испољава као преосетљивост на звуке, светло, мирисе и текстуре, па нека деца покривају уши рукама када чују јачи звук, тешко подносе шишање или су веома избирљиви по питању хране”, објашњава др Татјана Крстић.
Каква понашања буде асоцијацију да дете има поремећај из аутистичног спектра, а која могу да буду само развојна фаза?
„Многа деца касне у говорно-језичком развоју, што не значи да имају аутизам. Мала деца воле рутине и неке предвидљиве активности, играју се само са једном омиљеном играчком или желе да гледају само једну омиљену сликовницу, што може да буде уобичајена развојна фаза. Сензорна преосетљивост у различитим видовима такође се среће и код деце типичног развоја, а може да забрине родитеље. У сваком случају, уколико дете има изражене потешкоће у свакодневном функционисању у смислу немогућности успостављања комуникације било речима или гестовима, или показује нека друга понашања која брину родитеље, важно је обратити се професионалцима, као што су дечји психолози”, одговара наша саговорница.
Она наглашава да говор свакако не би требало да буде једини знак који би требало да забрине родитеље.
„Уколико дете на друге начине комуницира са родитељима и другим особама из окружења (на пример користећи гестове) и разуме једноставне налоге типа дај, узми, дођи, донеси, обично је у питању само кашњење у изражавању, односно у експресивном аспекту говора, што углавном може релативно брзо да се надокнади. Потребно је пратити да ли је то кашњење повезано са другим показатељима, као што је недостатак интересовања за друге људе или вршњаке. Такође је важно сагледати и да ли користи гестове у сврху комуникације или их користи само кад треба да се испуни нека његова жеља, на пример када дете води одраслог и његовом руком показује шта жели, те делује као да му одрасли служи само као средство за постизање циља, али не и за развијање било каквог односа. О свему томе важно је посаветовати се са дечјим психологом или логопедом, који ће проценом нивоа дететовог говорно-језичког развоја утврдити да ли има разлога за забринутост”, каже наша саговорница.
А на питање шта отежава дијагностику овог развојног поремећаја и због чега су понекад потребне године да би се поставила дијагноза аутизма, Крстићева наводи:
„Постављање коначне дијагнозе аутизма често може да траје, јер поремећај може да има врло разнолик и широк спектар показатеља, као и саму тежину испољености симптома. Често се дешава да и сами родитељи избегавају консултације са стручњацима очекујући да ће дете ’прерасти’ проблем. С друге стране, некада је и стручњацима потребно време да прате дететов развој да би били сигурни да ли оно испуњава критеријуме за добијање дијагнозе аутизма.
Рецимо, нека деца могу бити дисхармоничног развоја, што значи да све њихове функције психомоторичког развоја не прате исти темпо напредовања, па се може десити да касне у развоју говора или друштвеног понашања, али та кашњења нису показатељи аутизма, јер их деца временом надокнаде. Код друге деце која имају благе симптоме и која спадају у шири оквир поремећаја аутистичног спектра, као што су деца са Аспергеровим синдромом, дијагностика може да буде веома пролонгирана, јер та деца на интелектуалном нивоу могу веома добро да функционишу, па се проблеми које могу да имају на социјалном и емоционалном пољу често не препознају на прави начин – ни од стране родитеља, ни од стране стручњака.”
Припремила А.Ђ.
