16.12.2025 Скопље
Европа и Блиски исток потиснути су у други план у новој америчкој доктрини националне безбедности, која је представљена прошле недеље, док се фокус Вашингтона помера ка Латинској Америци и Азији. Под председником Доналдом Трампом, Сједињене Америчке Државе најављују заустављање даљег ширења НАТО-а и настојање да се са Русијом „врати стратешка стабилност“, што многи тумаче као наговештај нове кризе у трансатлантским односима.
У таквом контексту, све гласније се преиспитују последице политике проширења Северноатлантске алијансе. Европски савезници, како се оцењује, морају да прихвате чињеницу да је даље ширење НАТО-а постало контрапродуктивно. На то је у ауторском тексту за немачки лист „Ди Велт“ указао Михаел Риле, бивши члан Међународног особља НАТО-а.
Риле упозорава да политика проширења носи ризик урушавања многих ранијих достигнућа алијансе. Према његовој оцени, НАТО се успешно ширио све док су интереси кључних актера, укључујући Русију, били релативно уравнотежени. Он подсећа да су још пре формалног позива Пољској, Чешкој и Мађарској договорени принципи будуће сарадње између НАТО-а и Русије, кроз Оснивачки акт из 1997. године.
Након те прве фазе проширења, алијанси се придружило још седам држава Централне и Источне Европе. Привидна уздржаност Москве у том периоду често је тумачена као знак да Русија прихвата нову реалност и да се мири са ширењем НАТО-а. Међутим, како се касније показало, таква процена била је погрешна.
Пријем великог броја бивших чланица Варшавског пакта, а потом и некадашњих совјетских република, означио је, како се истиче, дубоку геополитичку промену у равнотежи снага. Преломни тренутак уследио је 2008. године, када је НАТО најавио могућност чланства Украјине и Грузије.
Та одлука је, према упозорењима из самих западних кругова, значила прелазак кључне границе у односима са Москвом. Тадашњи амбасадор САД у Русији, а касније директор ЦИА, Вилијам Бернс, оценио је да је Запад тиме прешао „најочигледнију црвену линију“ Русије.
Оно о чему се, како се наводи, дуго говорило само у кулоарима, сада излази на површину: политика пријема земаља које НАТО не жели или није у стању да ефективно заштити довела је Запад у изузетно ризичну позицију. У таквим околностима, нова америчка доктрина и најављено преиспитивање улоге и приоритета алијансе отварају питање будућности трансатлантских односа и саме безбедносне архитектуре Европе.
Припремила А.Ђ.
