18.12.2024 Скопје
После неколико година безуспешне борбе за потомство, београђанка Марија С. и њен супруг почели су да размишљају о усвајању детета, а коначну одлуку нису донели преко једне, већ после хиљаду и једне ноћи. У разговору за наш лист ова београђанка каже да су неке од тих ноћи биле бесане, друге испуњене дилемама да ли ће бити добри родитељи „туђем” детету. Многе су биле непроспаване због размишљања и разговора о томе какав би могао да буде генетски „пакет” детета које ће носити њихово презиме и да ли су у стању да се носе са свим изазовима његовог одрастања.
„Мени је много времена било потребно да прихватим ту страшну одлуку природе да не могу да будем биолошка мајка, због чега сам упоредо са поступцима вантелесне оплодње ишла на психотерапију. Тек у разговору са стручњаком дошла сам до спознаје да та одлука природе није страшни суд и да могу да се остварим као родитељ на други начин”, наводи наша саговорница.
Када је пар почео да размишља о усвајању и да се распитује о процедури, наводи наша саговорница, добили су обесхрабрујуће информације да се годинама чека на дете, да је административна процедура веома дуготрајна…
„То ме је додатно обесхрабрило и демотивисало, али сам схватила да ми је суђено да постанем родитељ на тежи начин и да постоје ствари у животу које једноставно не добијате на сребрном послужавнику. Када смо нас двоје одлучили, схватили смо да ту одлуку морамо да саопштимо нашим родитељима који су годинама чекали да постану баке и деке. Разговори са њима су такође били емоционално захтевни, јер им није било једноставно да прихвате чињеницу да неће имати биолошко унуче. Тек када уђете у ову причу, заправо схватите колико живота ћете променити усвојењем детета”, искрено прича Марија С.
Марија и њен супруг само су једни од око 5.000 особа које су контактирале са Саветовалиштем за усвајање, основано пре годину дана, како би са стручњацима који у њему раде поделили своје дилеме и питања у вези са проширењем породице. Како у разговору за наш лист истиче Драгана Крстић из Саветовалишта за усвајање, многе особе и парови потражили су помоћ њихових сарадника – почев од оних који су тек почели да размишљају о усвајању, па до парова који се налазе у некој од административних фаза овог процеса. Због тога саветодавну помоћ њима пружају правници, психолози, социјални радници, родитељи усвојене деце, али и оне особе које су усвојене у детињству.
„Усвајање је још осетљива, али веома лепа тема – то је тема о деци коју многи парови и особе желе у својим породицама, али се плаше процедуре, администрације, процене, критеријума… Плаше се предрасуда које се везују за процес усвајања, али се и питају да ли су дорасли родитељству и овом одговорном животном задатку, јер је усвајање одлука која мења животе најмање три породице. Неки од њих размишљају и како сопствено биолошко дете да припреме за долазак новог члана породице. А када дете стигне у породицу, обично размишљају када је време да му саопште одлуку о његовом пореклу и да ли у вртићу и школи треба да саопште да је дете усвојено”, прича наша саговорница.
Иако се у медијима релативно често говори о усвајању деце, велики број особа и парова и даље нема конкретне информације где се подноси захтев за усвајање, која документа је потребно однети у Центар за социјални рад, колико траје процес добијања опште подобности за усвојење. Они су углавном преплављени непријатним информацијама да ће тај процес дуго трајати, да је процедура компликована, исход неизвестан и да се годинама чека на дете – ако га уопште и дочекају. У прилог њиховој стрепњи сведочи и статистика Министарства за демографију и бригу о породици, која сведочи да је током протекле године усвојено најмање деце за протеклих 15 година – свега 62 детета. Поређења ради, у 2019. усвојено је 121 дете, пет година раније 195 малишана, а 2009. године нове родитеље добила су 134 детета. Почетак пандемије ковида 19 означио је значајан пад усвојене деце – тако је 2020. усвојено само 87 малишана, годину дана касније 88, а 2022. године само 94 детета добила су нове родитеље.
У сваком тренутку број особа и парова који су стекли општу подобност за усвојење дупло је већи од броја деце која чекају да добију родитеље. Процес усвајања најчешће кочи неподударност између жеља потенцијалних усвојитеља и деце, односно чињеница да највећи број њих жели да усвоји здраво дете ниског календарског узраста, а велики број деце која су „кандидати” за усвојење има бројне сметње у физичком и менталном развоју.
Драгана Крстић, која са својим супругом већ две године чека на добијање опште подобности за усвајање детета, каже да након разговора са стручњацима у саветовалишту многе особе које су у почетку желеле да усвоје искључиво бебу одређеног пола или узраста схвате да су спремне да врата свог срца и дома отворе и за старију децу, као и за оне малишане који имају неке сметње у развоју.
„Да бисте усвојили дете са физичким хендикепом или интелектуално-менталним сметњама, потребно је да имате посебне личне капацитете, које процењују стручњаци центра за социјални рад, јер је то веома деликатна животна одлука на коју нису спремне све особе. Међутим, у протеклих годину дана уочили смо два проблема са којима се сусрећу потенцијални усвојитељи, а чије би решавање знатно олакшало процедуру. На првом месту је чињеница да особе које усвоје дете старије од пет година немају право одсуства са посла, што је веома проблематично, јер пракса говори да је потребно најмање пар месеци да се и дете и усвојитељи навикну на заједнички живот. Због тога се усвојитељи на различите начине довијају како би провели што више времена са новим чланом породице и узимају боловања, одморе и неплаћене дане на послу. Други проблем је документација, која се предаје у иницијалном делу поступка, мора да се поново подноси центру за социјални рад сваких шест месеци. Било би лакше и једноставније свима нама ако бисмо достављали документацију само ако се догоди нека промена у односу на првобитно предате папире – рецимо ако променимо посао или место пребивалишта. Драго нам је што смо недавно успоставили сарадњу са Министарством за демографију и бригу о породици, јер смо ми партнери на истом хуманом задатку”, закључује Драгана Крстић и додаје да све особе могу контактирати са саветовалиштем на бесплатан број 0800 300 038 или путем мејла [email protected].
Припремила А.Ђ.
