13.01.2025 Скопље
Глуво гламочко коло и гламочки опанак од животињске коже, који користе играчи у колу, чине важан, нераскидив део културне баштине српског народа у западном делу БиХ. Повратници у Гламоч, који су током рата, у избеглиштву, већином живели у Србији и Републици Српској, одлучни су да на својим огњиштима сачувају традицију. Глуво гламочко коло представља симбол њиховог завичаја.
Коло је без музике, а играчи дају тактове снажним ударцима ногама о земљу. На команду „крени, стани” покрети играча се мењају, на једну или на другу страну. Глуво или немо гламочко коло, од давнина зрачи мушком снагом и женском лепотом. Зато је чак два пута, од стране Унеска проглашено за најбоље коло Европе, те уврштено у светску културну баштину.
Најпознатији део ношње играча у овом колу је гламочки опанак, који се некада користио и у свакодневном животу.
„Опанак је од једног комада коже са врхом окренутим према нози и кожним тракама према чланцима. С временом је опанак стекао репутацију кроз гламочко коло, као његов неодвојив део”, испричао нам је Синиша Шолак, током радионице за израду гламочког опанка у етно-домаћинству Мије и Илије Ненадића у гламочком насељу Ћирићи.
Удружење „Тропоље и западне стране”, које води Шолак, историчар и географ, аутор значајних научних радова и књига, („Подсећање на прошлост Гламоча”, „Надгробни споменици”, „Ћирилички натписи 15. и 16. века”) описује Гламоч као јединствен крајолик са видним траговима давнашњих цивилизација.
„По последњем попису, пре десет година, било нас је мање од две хиљаде а сада је та бројка умањена за трећину”, наводи Шолак. Просечна старосна доб премашила је пола века. Статистика каже да је на 1.033 квадратна километра гламочке општине насељеност – један становник на квадратни километар.
„Овде свако има свој километар, и свој опанак”, каже Шолак, упоран и темељит истраживач свога краја и околине.
Гламочки опанак који на нози, у колу, производи карактеристичан звук, доспео је на све континенте, као саставни део гламочке ношње. Оживљавање овог јединственог заната, његове израде, уверава нас Мијо Ненадић, најстарији мајстор за гламочки опанак, доприноси јачању туристичке понуде и скромне економије Гламоча.
„Опанак је јединствен јер се израђује приручним алатима, од домаћих материјала, нештављене говеђе, козје и јагњеће коже. Специфични су и украси на овој врсти обуће”, причају Мијо и његов син Илија Ненадић, једини гламочки мајстори за израду плетених опанака од коже и опуте.
Илија, по занимању електротехничар, пословођа у Јавном предузећу „Комуналац”, опанке је почео израђивати пре две деценије. Започело је, како каже, сасвим спонтано, играјући у Културно-уметничком друштву „Будућност”. Ненадић нам је испричао да је занат научио од Марка Сребре, колеге у фолклорној групи у Гламочу. Први опанци из Илијине радионице добили су највише оцене за квалитет.
„Када сам у потпуности овладао том вештином, а био сам упоран, моји опанци су постали тражени. Радио сам, највише за културно-уметничка друштва, за изложбе, као експонате… У садашње време кожни опанци немају нарочиту употребну вредност али представљају део наше баштине и туристичке понуде”, сматра Илија Ненадић.
Он је направио стотинак пари опанака које су Гламочаци, разнели по свету, као успомену из родног краја. Илија је старински занат пренео на оца Мију, што је права реткост зато што очеви готово увек старом занату уче синове. Сада њих двојица заједно раде, у истој радионици. Мијо је бивши радник „Гламе”, предузећа за прераду кромпира и Илијин ученик у породичној радионици. После повратка из избеглиштва, из Аранђеловца, у Србији, посветио се очувању традиције и обичаја гламочког краја.
„Није било тешко научити израду опанка, али је ту много посла, потребно је стрпљење, упорност… Опанке је израђивао и мој деда Стеван. Плео је опанке за целу породицу, а била нас је пуна кућа. Сви су носили кожне опанке, и код куће и у град смо ишли у опанцима. Често су нам ноге биле у жуљевима, али нисмо имали другу обућу”, подсетио је Мијо, показујући поступак прављења опанка.
О опанцима које су правили његови преци прича веома уверљиво, практично слика речима.
„Овај опанак је груб, јер кравља кожа није штављена. Када дотакне влагу, па се суши, опанак се стегне. Зато је потребно имати калуп при руци. И у таквим приликама опанак са ноге неопходно је ставити на дрвени калуп. Зато су сви у опанцима носили вунене чарапе, да не жуља”, објаснио је Мијо Ненадић.
Он и његов син поседују највећу збирку гламочког опанка у БиХ.
Глуво гламочко коло и гламочки опанак од животињске коже, који користе играчи у колу, чине важан, нераскидив део културне баштине српског народа у западном делу БиХ.
Припремила А.Ђ.
