26.12.2025 Скопље
Масовне миграције из Африке, Блиског истока и Азије, као и континуирани пад стопе наталитета међу домицилним становништвом, све више мењају демографску слику Западне Европе и отварају питање о будућности друштва и идентитета у европском цивилизацијском контексту.
Мислећи људи у Бриселу, Паризу и Берлину све чешће указују на то да Европа стоји на прекретници демографских промена које подсећају на слику коју данас видимо у Либану – некадашњој већински хришћанској земљи, где је удео хришћана знатно пао у последњих неколико деценија. Новинари мађарске публикације The European Conservative постављају питање: Да ли Либан, где су хришћани чинили већину до 1980-их, али данас чине око трећину становништва, представља упозоравање о могућој будућности за Западну Европу?
Иако ЕУ као целина још увек није у таквој ситуацији, подаци показују озбиљне трендове који упућују на велике друштвене промене. Стопе наталитета у већини земаља ЕУ су значајно испод репродуктивног нивоа од 2,1 детета по жени – у 2023. у просеку само 1,38 живорођених беба по жени, што je далеко испод потребног да би се одржала садашња величина популације без миграције.
Према најновијим проценама, природни прираштај (однос рођених и умрлих) у већини европских држава је негативан, што значи да умрлих има више него рођених.
Ово значи да без значајних миграционих токова Европа не би само престала да расте, већ би могла да почне деконтинуирани демографски пад.
Комбинација ниског наталитета, старе популације и високе миграције изван ЕУ доводи до тога да се религијски и културни састав друштва постепено мења. Истраживања рачунају да ће удео хришћана у Европи опасти значајно у наредним деценијама, док ће број муслимана и других религијских група расти, делом и услед миграције и виших стопа плодности у тим заједницама.
Европски демографи упозоравају да миграција и демографски трендови могу само привремено надокнадити природни пад становништва, али не могу трајно заменити домаће репродуктивне процесе.
Односно, миграција делује као „пластична фолија“ на проблему – привремено га покрива, али не решава основни узрок, хронично низак наталитет и старење становништва.
Поред тога, процеси интеграције нових миграната у европска друштва су сложени и често изазивају политичке, социјалне и културне тензије. У неким срединама ово доводи до пораста десничарских партија и антиимиграционих покрета који упозоравају да ће Европа изгубити своје традиционалне вредности ако се трендови не преокрену.
Док једни аналитичари упоређују ове промене са либанским искуством и упозоравају на „губитак хришћанског већинства“, други указују да су европска друштва далеко сложенија и да ће решавање ових изазова захтевати стратешке политике – подстицање рађања, интеграцију миграната, али и чврсту друштвену кохезију која не негира европски идентитет, већ га адаптира на нову реалност.
Припремила А.Ђ.
