29.01.2025 Скопље
Безброј редова је написано о стању на Онколошкој клиници у Скопљу, безброј новинарских прилога на телевизији, али као да смо прихватили да је нормално да лекова често нема на лагеру, а да се ми слепе очи пред сузним очима грађана којима су потребни. Већ је постала пракса приликом сваке кризе у овој здравственој установи да се јављају директори Фонда здравственог осигурања и саме клинике, да кажу да ће се ситуација брзо превазићи, а све то зачињено је са десетак партијских најава дан у коме ВМРО-ДПМНЕ и СДСМ окривљују ко је крив.
Сви смо криви што смо дозволили да здравство постане поље партијске конкуренције и експеримената која ће странка поставити најнеспособније да управља стањем у здравству, да ли као министар или директор Фонда здравственог осигурања, или чак саме клинике. Постало је опште познато да су се партијски оружји хоботнице која изједа државу проширили и на здравство и онколошку клинику, копајући дубоко у болничко ткиво, покушавајући да ископа богатство у виду трговине дрогом и манипулације њиховим ценама.
Није тешко видети да земља заправо умире од онкологије. Болнице су огледало државе, њене способности да брине о својим грађанима и пружа им здравствене услуге по систему који је одабрала и успоставила. Одговор на то колико држава успева да испуни такву мисију је овде, пред свима нама кроз примере који сведоче да је ова клиника „последња рупа у цеви“ за неколико последњих влада Северне Македоније. Као и друге клинике у комплексу Водњанске болнице, у које се свакодневно хрле хиљаде људи да траже лек и спас за живот.
Директорка каже да су лекови обезбеђени, осим за 40 до 60 пацијената. Ова растегљива бројка је први знак да Клиника за онкологију нема прецизну слику о потребама лека. А с друге стране, да ли директор зна, да ли осећа, како се осећа оних 40 до 60 грађана којима је сваки минут важан да би што пре добили лек који ће их спасти или олакшати болест? И у ком тренутку лек нестаје? Да ли ова витална здравствена установа 10., 20. пут остаје без лекова?
Сви знамо да су лекови који спашавају животе најскупљи. Произвођачи и велетрговци то добро знају, па цене одређују не на основу трошкова производње, већ на схватању да сваки човек, када му је живот у питању, не тражи новац и даје шта год му се тражи. Знајући ово, није тешко претпоставити шта се дешава иза завесе где се одвија купопродаја лекова, профит који се дели и на крају одговор на питање зашто са сваком сменом власти на челу Здравства Осигуравајући фонд, партијска личност која је премијеров најближи повереник се шаље на уверење. Зашто? Јер ту је новац. Тако у овој значајној институцији на руководећа места добијамо партијске апаратчике који, када дођу на функцију, проведу најмање годину, ако не и више, учећи уместо да поправљају стање.
Још једна ствар која се истиче јесу добављачи лекова и важност да их политика ухвати у коштац. Зато смо у протеклом периоду видели доста најава о веледрогерији која увози лекове који живот значе и видели смо како је најкритикованија веледрогерија одједном постала подобна за сарадњу са новом влашћу. Очигледно је да је у овај посао, који је одавно престао да буде племенит и постао бескрупулозан, тешко да уђу други играчи, па се цене диктирају до неба, а крајњи корисници се мотају по болничким ходницима молећи за спас.
Однос према грађанима који су зависни од ових дрога је у супротности са елементарном хуманошћу. Заборављени од државе и препуштени на милост и немилост онима који продају живот. О њима се прича тек када ситуација ескалира, али по систему свако чудо се деси за три дана, а ПР тимови су ту да смире јавност и преусмере је на друге теме. И тако, после неколико дана, заборављају се сузе, молбе и молбе, и обећања о већим платама медицинског особља, реновирању и проширењу болничких одељења и других пратећих фактора за достојанствено лечење.
Повратак свакодневним темама бржи је од доласка спаса за болесне. У земљи у којој се води дебата о куповини новог владиног авиона, одвратно је присуствовати таквом нивоу неуспеха у здравству и менаџменту здравствене заштите. Није да авион није потребан, али осим о сопственој удобности и безбедности, политичари би требало да размишљају и о удобности оних који су принуђени да спас траже у здравству.
Припремила А.Ђ.
