ЗАПАДНА ВОЈНА АЛИЈАНСА ТРАЖИ СВРХУ ОПСТАНКА

01.06.2026 Скопље

Се­вер­но­а­тлант­ски вој­ни са­вез – НА­ТО – на­шао се пред нај­ве­ћим иза­зо­вом још од вре­ме­на на­стан­ка, дав­не 1949. Али тај иза­зов ни­је про­у­зро­ко­ван оним што је до­ве­ло до ње­го­вог фор­ми­ра­ња. На­про­тив, али­јан­си пре­ти то што ви­ше не­ма ја­сно де­фи­ни­са­ног про­тив­ни­ка. Ру­си­ја, не­ка­да­шњи Со­вјет­ски Са­вез, то­ком про­те­клих де­це­ни­ја, ни на ко­ји на­чин ни­је по­ка­за­ла агре­сив­ност пре­ма би­ло ко­јој чла­ни­ци овог са­ве­за. На­про­тив, др­жа­ла се су­здр­жа­но. Па ипак, про­гла­ше­на је – глав­ним про­тив­ни­ком. И оста­ла то до да­нас.

Вре­ме­на су се про­ме­ни­ла. САД као нео­спор­ни ли­дер НА­ТО-а, и ње­гов глав­ни снаб­де­вач рат­ном тех­ни­ком, сво­је вој­не пла­но­ве пре­у­сме­ри­ле су на дру­ге про­сто­ре, пре свих на Да­ле­ки ис­ток, на Ки­ну. Ма­да и Ру­си­ја сво­јим ве­ћим де­лом при­па­да по­ме­ну­тим пре­де­ли­ма. То се огле­да­ло у упор­ним по­ку­ша­ји­ма Аме­ри­ка­на­ца да та­мо­шње др­жа­ве ста­ве под сво­ју кон­тро­лу. Али, уза­луд. Ра­то­ви у Ко­ре­ји, Ви­јет­на­му, Ав­га­ни­ста­ну пре­тво­ри­ли су се у пра­ви фи­ја­ско. Ге­не­ра­ли­ма и ад­ми­ра­ли­ма ко­ји се­де у Пен­та­го­ну пре­о­ста­ло је тек да ме­ђу со­бом де­ле зве­зди­це за чи­но­ве. На те­ре­ну, ма­ло шта се про­ме­ни­ло.

Евро­пља­ни ко­ји су у тим вре­ме­ни­ма не­ка­ко оста­ја­ли по стра­ни, тек ша­љу­ћи по­не­ког вој­ни­ка на ту­ђа бо­ји­шта, ни­су има­ли при­мед­би. Али, от­ка­ко је по­чео су­коб у Укра­ји­ни (2022) и ха­ос се при­бли­жио не­ка­да­шњој ли­ни­ји раз­два­ја­ња два све­та – за­пад­ног и ис­точ­ног – по­че­ли су да стра­ху­ју. Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја, и по­је­ди­не зе­мље Скан­ди­на­ви­је и Бал­ти­ка на­чи­ни­ле су пр­ви ко­рак и по­че­ле са ства­ра­њем соп­стве­них ло­кал­них вој­них са­ве­за, без до­ди­ра са НА­ТО-ом.

Та­ко по­сма­тра­но, за­пад­ни вој­ни са­вез за­и­ста је из­гу­био раз­лог за по­сто­ја­ње. Али то не зна­чи да су и бри­ге не­ста­ле. На­про­тив, са­мо су про­ме­ни­ле сво­ју су­шти­ну. Не­ка­да­шњу спољ­ну опа­сност на­сле­ди­ла је – уну­тра­шња. Она из­ра­же­на у по­врат­ку екс­трем­них по­ли­ти­ка, не­за­у­ста­ви­вом при­ли­ву до­ђо­ша са свих свет­ских ме­ри­ди­ја­на, по­ку­ша­ји­ма ре­ха­би­ли­та­ци­је по­бе­ђе­них дру­штве­них си­сте­ма, по­пут на­ци­стич­ког… За­јед­нич­ка бор­ба про­тив све­га на­ве­де­ног, па ако за­тре­ба и уз по­моћ вој­ске, би­ће, де­фи­ни­тив­но, нео­п­ход­на.

Али ка­ко обез­бе­ди­ти но­во за­јед­ни­штво ка­да у Евро­пи и да­ље ни­су сви јед­на­ки? По­сле­ди­це по­де­ле на­шег кон­ти­нен­та по окон­ча­њу Дру­гог свет­ског ра­та још увек су ту. Уоста­лом, су­ко­би на Бал­ка­ну пред крај про­шлог ве­ка, па и овај ак­ту­ел­ни у Укра­ји­ни нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји су до­каз да ни­су сви јед­на­ко за­до­вољ­ни.

Као што ре­ко­смо, ве­ћи­на др­жа­ва по­но­во је ста­вље­на пред ди­ле­му – ка­ко се, и од ко­га бра­ни­ти. И ко­ли­ко би све то ко­шта­ло? Љу­ди спрем­них да да­ју жи­вот за сло­бо­ду сво­је отаџ­би­не још би се и на­шло. Али чи­ме да је бра­не, го­лим ру­ка­ма, мот­ка­ма, праћ­ка­ма…? Не­ма сва­ка европ­ска др­жа­ва соп­стве­ну про­из­вод­њу оруж­ја. Шта­ви­ше, и они ко­ји су већ уве­ли­ко у том по­слу, по­је­ди­не ком­по­нен­те, па и кључ­не, на­ба­вља­ју од дру­гих. Мо­жда чак и од оних про­тив ко­јих ми­сле да ће мо­ра­ти да ра­ту­ју…

Не­дав­но је Укра­ји­на на здру­же­ној вој­ној ве­жби не­ких од зе­ма­ља НА­ТО вр­ло упе­ча­тљи­во при­ка­за­ла моћ сво­јих дро­но­ва. Оче­ви­ци су би­ли про­сто шо­ки­ра­ни уби­тач­ном пре­ци­зно­шћу истих. Али у сва­ком од дро­но­ва би­ло је кон­струк­ци­о­них еле­ме­на­та не­у­кра­јин­ског по­ре­кла. Дру­гим ре­чи­ма, ни­је мо­гу­ће у пот­пу­но­сти се одво­ји­ти од све­та, па чак ни од нај­бли­же око­ли­не.

То је раз­лог што је и на­ја­вље­ни са­ста­нак ми­ни­ста­ра од­бра­не НА­ТО у Швед­ској, као при­пре­ма за озбиљ­ни­ји са­мит у ју­лу ме­се­цу у Ан­ка­ри, при­ву­као не ма­лу па­жњу јав­но­сти. Мно­ги ве­ру­ју да се не ра­ди тек о фор­мал­ном са­ми­ту, већ о не­дво­сми­сле­ном при­зна­њу да на­сту­па но­во до­ба, та­кво у ко­ме ће сва­ко мо­ра­ти да се осла­ња на соп­стве­не мо­гућ­но­сти. То се од­но­си и на нај­ја­че: Не­мач­ку, Фран­цу­ску, Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју… Мо­жда због све­га на­ве­де­ног по­је­ди­ни ана­ли­ти­ча­ри на­ред­ни пе­ри­од сма­тра­ју нај­о­па­сни­јим још од вре­ме­на ве­ли­ких ра­то­ва.

Ни­је ма­ла ди­ле­ма ка­ко ће се по­на­ша­ти по­је­ди­не, та­ко не­за­ви­сне, ар­ми­је. Ја­сно је да ће они ко­ји су и у ра­ни­јим ра­то­ви­ма по­ка­зи­ва­ли шта мо­гу, на све на­чи­не на­сто­ја­ти да очу­ва­ју прет­ход­ни имиџ. То се пре­вас­ход­но од­но­си на Ве­ли­ку Бри­та­ни­ју, Фран­цу­ску и Не­мач­ку. А под­се­ти­мо, док су се пр­ве две (пре све­га за­хва­љу­ју­ћи ан­га­жо­ва­њу Аме­ри­ка­на­ца и СССР-а) овен­ча­ле сла­вом по­бед­ни­ка, тре­ћа је мо­ра­ла да ис­тр­пи по­ни­же­ња по­ра­же­ног. А те ства­ри се не за­бо­ра­вља­ју тек та­ко.

Ка­ко пре­но­се „Арап­ске но­во­сти”, НА­ТО је удар­на ба­за за су­ко­бе ко­је Евро­па ни­је би­ра­ла, про­тив про­тив­ни­ка ко­ји ни­су увек ње­ни, и у ин­те­ре­су гло­бал­них ам­би­ци­ја јед­не си­ле чи­ји се ин­те­ре­си и вред­но­сти све ви­ше раз­ли­ку­ју од европ­ских. Европ­ски ли­де­ри су увек раз­у­ме­ли да је НА­ТО са­вез не­рав­но­прав­них стра­на, али су на то при­ста­ли у за­ме­ну за без­бед­но­сне га­ран­ци­је. До­шло је вре­ме за дру­га­чи­је раз­ми­шља­ње.

Припремила А.Ђ.