19.08.2024 Скопље
Скоро осам деценија после завршетка Другог светског рата Хидео Шимицу (94), ветеран злогласне јапанске Јединице 731, која је развијала методе биолошког рата и експериментисала на заточеним цивилима и заробљеницима, вратио се на место злочина. Овај Јапанац је после деценија ћутања проговорио о ономе што би многи његови сународници да забораве – ратним злочинима у окупираним деловима Кине.
Прогоњен грижом савести, иако је на крају рата био тек тинејџер који се нашао у вртлогу историје, био је одлучан у својој намери да посети Кину, што је иначе био његов први одлазак у иностранство после рата, и извини се тамошњем становништву. Иронично је приметио да га је, уместо тога како ће бити тамо дочекан, више бринуло што би неки јапански политичари волели да више није међу живима.
Шимицу је ових дана посетио Харбин, град на североистоку Кине, у коме је било седиште Јединице 731, чији остаци су данас музеј који чува сећање на те страхоте. Испред споменика ратним жртвама погнуо је главу и на грудима спојио руке у знак молитве за страдале.
„Желео бих да изразим своје покајање и искрено извињење кинеским жртвама Јединице 731”, рекао је Шимицу.
Он је овом приликом у пратњи домаћина обишао некадашње објекте тог ескадрона смрти који су данас део музејске поставке. И после 79 година препознао је собу команданта, просторију за „узорке” у којој су чувани људски органи и тела, локацију лабораторије…
Јединица 731 основана је 1935. године и до слома Јапана деценију касније, оставила је језив траг. Према кинеским изворима, око три хиљаде људи били су жртве „медицинских” експеримената, а њих око 300.000 настрадало је у биолошком рату који су Јапанци водили, углавном ширењем заразних болести. Сам Шимицу је изразио жељу да од домаћина сазна какве су биле последице изазивања ширења куге пуштањем заражених пацова приликом повлачења Јапанаца на крају рата.
Он је, после деценија ћутања и очигледно унутрашњих ломова, тек 2016. године проговорио о својим ратним искуствима. Један јапански политичар је за њега рекао да је „старац који измишља”, али Шимицу је имао и материјалне доказе, иако им је на крају рата речено да их све униште: фотографију из војне службе на којој се види са својим тада такође веома младим друговима, списак припадника јединице на коме је и његово име па и три новчанице које су се користиле у окупираној Манџурији.
Шимицу, који живи у јапанском округу Нагано, мобилисан је у последњој групи тинејџера која је у марту 1945. године послата у Харбин, где ће провести више од четири месеца. Убрзо је рат у Европи завршен капитулацијом нацистичке Немачке, а царски милитаристички Јапан је пружао грчевит отпор. Почетком августа Американци су бацили атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, совјетска Црвена армија је покренула копнену офанзиву у Кини.
Шимицу је у својим мемоарима веома прецизно навео шта се тих дана дешавало у Јединици 731, која је уништавала доказе својих злочина. Он лично је 12. августа 1945. уклањао кости жртава које нису изгореле приликом спаљивања лешева. Сутрадан су утоварали своје ствари у камионе спремни за одлазак, што се и догодило 14. августа, само дан пре него што се јапански цар Хирохито први пут обратио преко радија саопштавајући поданицима да ће Јапан капитулирати, што се формално десило другог септембра.
Иако је Шимицу у рат одведен као дечак, а од тада је прошло осам деценија, четири месеца проведана у Јединици 731 оставила су у њему трајне психичке ожиљке, немир због виђених страхота и грижу савести. У „хербаријуму” Јединице 731 видео је људске органе – срце, плућа… Ипак, најјезивије о чему је сведочио била је „соба узорака” у којој су чувани мумифицирани фетуси и тела деце. Кроз сузе је рекао: „Сваки пут када бих чуо своје дете да плаче ноћу, видео бих те призоре из собе са ’узорцима’. Осећао сам као да су душе те страдале деце плакале.”
За разлику од политичара, Шимица су подржале јапанске мировне групе и лекари који су згрожени „медицинским” експериментом злогласне јединице. Вероватно последњи припадник Јединице 731 који се вратио у Харбин, гоњен демонима сопствене прошлости, жарко је желео да обави то путовање пре него што напусти овај свет, за који има поруку: „Надам се да ћу подстакнути људе на размишљање о неопходности неговања мира и избегавања понављања трагедија рата.”
Припремила А.Ђ.
