14.10.2024 Скопље
Истраживачи из Велике Британије неочекивано су открили чудну способност код припадника једне врсте гребенастих медуза (мнемиопсис леидии). Утврдили су механизам спајања два дијела посебних јединки у један потпуно нови организам.
Ново сазнање сугерише да су некада одвојени нервни системи двије медузе, постале потпуно интегрисани један са другим, објашњавају истраживачи.
„Био сам изненађен када су мишићне контракције нове медузе настале спајањем, почеле да дају синхронизоване покрете“, каже истраживач из области биологије – Кеји Јокура са Универзитета Ексетер, и наглашава да је важно запажање да није у питању тек уобичајен спој нервних система, већ синхронизован и потпуно јединствено функционалан.
Њихови дигестивни системи су се такође спојили: Спојене медузе имају два усна отвора. Када им (јој) је храна дата на једну страну, сварени материјал је транспортован у сусједни дигестивни тракт.
Настали измет организам избацује на два отвора и то увек у различито време.
Неке врсте медуза из породице цтенопхоре имају способност брзе регенерације, због чега су постале популаран лабораторијски модел за изучавање како би се механизам користио за помоћ у зарастању рана.
Претходне студије су откриле да се ткива тих медуза лако „пресађују“ једно на друго, па су др Јокура и тим међународних истраживача тестирали могућност још већег спајања, и дошли до изненађујућег открића.
Од неколико медуза су узели по један бочни дио и држали су их изоловане у пару током ноћи. Сљедећег дана су открили да је девет од десет парова било беспријекорно спојено у једно тијело.
При пажљивијим посматрању, истраживачи су у почетку приметили да се сваки члан спојених делова креће независно, али до два сата након њиховог спајања, већина њихових мишићних контракција је била синхронизована.
То сугерише да су њихове нервне мреже – једноставни нервни системи – сада су били потпуно интегрисани једни с другима.
Истраживачи тек треба да потврди да ли ове медузе овако нешто примењују и природно окружење. Припадници врсте цтенопхоре слободно плутају огромним пространствима океана свијета, тако да се вјероватно не налазе довољно близу потенцијалног партнера за фузију тако често.
Др Јокура има теорију о томе зашто би им способност спајања могла дати предност у еволуцији: Једна од могућих предности је то што фузија омогућава много бржи опоравак послије повреда у поређењу са регенерацијом.
Иначе, нове медузе настале спајањем, биле су савршено функционалне и здраве три недеље након њиховог спајања.
Способност јединки медуза да се тако лако потпуно стопе једна са другом сугерише да им недостају механизми које већина других животиња има, а то је механизам за препознавање сопственог тела. Научници претпостављају да је свако њихово тело потпуно компатибилно са тијелима других медуза, што рецимо није случај код човека, и што је највидљивије када се говори о подударању при трансфузији крви или трансплантацији органа.
Наредни задатак др Јокуре и његовог тима је детаљније проучавање механизама који стоје иза тога како се неуронска активност два појединачна организма тако ефикасно и брзо комбинује.
Припремила А.Ђ.
