13.11.2025 Скопље
Како решити демографску кризу у Југоисточној Европи?
„Ове године најмање беба у новијој историји Србије!“ – гласио је недавно објављени наслов у српском таблоиду „Блиц“. Све је мање новорођенчади, а све више старијих људи, пишу новине. Истовремено, просечан животни век се смањује. У 2024. години у Србији је био само 76 година – око пет година мање од просека Европске уније.
Србија, може се закључити, има велике проблеме на оба краја индивидуалног демографског циклуса: на његовом почетку (рођење) и на његовом крају (смрт). А ситуација између није добра: снажна емиграција убрзава пад броја становника и његово старење. Српски медији се без изузетка слажу са суседима по овом питању.
Када је реч о демографском развоју, медији и другде у Југоисточној Европи користе алармантни тон: „Цела Хрватска ће бити на леђима старих људи“, „Демографска криза у Бугарској могла би се претворити у демографску катастрофу“; „Пад броја Румуна је алармантан“ су примери медијских наслова из других земаља. Када се објаве нови резултати пописа становништва, медији, стручњаци и политичари су расути апокалиптичким прогнозама.
Прогнозе заиста показују да ће све земље југоисточне Европе доживети значајан пад броја становника у наредним деценијама. Међутим, без обзира на то да ли ће се та предвиђања остварити, поставља се питање да ли овај оштар дискурс не доприноси самом проблему, а не његовом решењу.
Сигурно је да нигде другде у Европи, осим балтичких држава и ратом разорене Украјине, број становника не опада тако брзо као на југоистоку континента. Године 1990. у региону је живело око 62 милиона људи (од Словеније на северу до Грчке на југу); данас их има 53 милиона.
На пример, Бугарска је на крају комунистичке владавине имала скоро девет милиона становника. Данас их има мање од седам, а према подацима Уједињених нација, до 2050. године у земљи ће остати само око пет милиона људи. Разлози су једноставни: сваке године умире више људи него што се рађа, и то је случај већ годинама. Поред тога, много више људи напушта регион него што се у њега досељава, иако се промена полако види. Резултат: становништво у просеку стари.
Стога није ни чудо што међу становништвом постоје демографски страхови. Према истраживању из 2025. године (спроведеном као део истраживачког пројекта који је водио аутор), три четвртине испитаника у Бугарској, Северној Македонији и Србији изразиле су велику забринутост због старења становништва, посебно зато што сматрају да су социјалне услуге које пружа држава недовољне.
У Бугарској, две трећине испитаних верује да су старији људи живели боље у ери државног социјализма него данас.
Али док је забринутост због пада становништва широко распрострањена, најједноставнија контрамера, имиграција, очигледно је одбачена од стране већине, показује иста анкета.
Свака фундаментална промена у демографској динамици представља изазов на који политика мора да одговори. Заиста, владе у региону виде демографску будућност као велики проблем. Хрватски премијер Андреј Пленковић, на пример, назива то „питањем опстанка“ за Хрватску. Од 2024. године, његова влада чак има и посебно Министарство за демографију и имиграцију. Надлежни министар, члан десничарског националистичког Отаџбинског покрета (ДП), схвата имиграцију као повратак етничких Хрвата и њихових потомака.
На другим местима, државне институције прате демографска дешавања, на пример у Србији, Министарство за бригу о породици и демографију. Главно средство су – делимично – издашни финансијски подстицаји за рађање деце, уз реторику која рађање деце приказује као патриотску дужност. До сада се овај пронатализам показао углавном неефикасним. На крају крајева, историјско искуство је показало да не може бити другачије – комунистичке државе су већ пропале са сличним покушајима пре пола века.
Финансијски подстицаји не могу да преокрену културне промене нити да отклоне структурне проблеме који покрећу снажну емиграцију младих људи.
Истраживања показују да поред виших плата у Западној Европи, широко распрострањена корупција, непотизам и недостатак перспективе играју одлучујућу улогу. Старији остају.
Владе би могле да се фокусирају на омогућавање грађанима да живе дуже и здравије, али то је теже продати јавности него, рецимо, новчани бонус за рођење детета.
Када је реч о паду становништва, поглед ван региона нуди могући одговор: док све земље у југоисточној Европи очекују даљи пад, неке земље ЕУ, упркос ниској стопи наталитета, предвиђају раст, на пример у суседној Аустрији, за 16 процената до 2050. године. Разлог: имиграција. Међутим, као што показује поменуто истраживање, у југоисточној Европи недостаје друштвено прихватање овога – чак и више него у самој Аустрији. Поготово када нови становници изгледају другачије од локалног становништва.
Питање је колико дуго се ово може одржати у атмосфери у којој политичари и медији приказују нацију као нестајућу, а људи сведоче пражњењу читавих подручја. Без промене политике и ставова, демографски зачарани круг неће бити прекинут: што се више популација смањује, то су већи страхови за будућност. И управо је потребна нада да људи остану и прихвате имигранте.
Али имиграција није једино средство за суочавање са демографским изазовима: земље југоисточне Европе имају ниске стопе запослености, што значи велики неискоришћени потенцијал домаће радне снаге. Владе би такође могле да циљају на побољшање исподпросечног очекиваног животног века, како би људи дуже старили и били здравији – и самим тим дуже радили. Ништа од овога није напредна математика, али оно што је потребно је политика усмерена на побољшање стварних услова живота, а не празна реторика и клијентелизам.
Припремила А.Ђ.
