КАКО СУ МАНИПУЛАЦИЈАМА СУКОБИЛИ ДЕЦУ СА СИСТЕМОМ

13.11.2025 Скопље

По­но­во гле­да­мо исту сце­ну: сред­њо­школ­ци, на­ши гим­на­зи­јал­ци, по­ста­ју ору­ђе ту­ђих ци­ље­ва. Под­сти­чу се да бу­ду део бор­бе чи­је по­сле­ди­це не раз­у­ме­ју, а ко­је ће нај­те­же осе­ти­ти упра­во они. По­но­во се под­сти­чу сту­ден­ти да на­пу­сте на­ста­ву, да „бло­ки­ра­ју”. Зар смо за­и­ста за­бо­ра­ви­ли шта се до­го­ди­ло про­шле школ­ске го­ди­не? Зар ни­смо из­ву­кли ни јед­ну је­ди­ну по­у­ку из оног ха­о­са ко­ји је тра­јао ме­се­ци­ма, а чи­је по­сле­ди­це и да­нас тр­пи­мо сви – и ђа­ци, и про­фе­со­ри, и ро­ди­те­љи? Про­шле школ­ске го­ди­не де­ца су из­гу­би­ла по­ла го­ди­не на­ста­ве. По­ла го­ди­не зна­ња, по­ла го­ди­не на­ви­ка, по­ла го­ди­не жи­во­та. Ро­ди­те­љи ко­ји су их ка­сни­је ис­пра­ћа­ли на фа­кул­те­те зна­ју ко­ли­ко је то „про­пу­ште­но” ко­шта­ло. При­ват­ни ча­со­ви, до­дат­не при­пре­ме, стрес, не­из­ве­сност – све пла­ће­но из на­ших џе­по­ва, и то у си­сте­му ко­ји се и да­ље на­зи­ва „бес­плат­но обра­зо­ва­ње”.

Исто­вре­ме­но, прав­да­ње ча­со­ва па­ло је на те­рет ро­ди­те­ља, па се ство­ри­ла ап­сурд­на сли­ка да смо ми ро­ди­те­љи ти ко­ји су „по­др­жа­ва­ли” бло­ка­де. У ствар­но­сти, би­ли смо ап­со­лут­но не­ин­фор­ми­са­ни, умор­ни, збу­ње­ни и из­ло­же­ни при­ти­сци­ма, док су по­је­ди­ни на­став­ни­ци, под пла­штом бри­ге о ђа­ци­ма, све­сно во­ди­ли де­цу у су­коб са са­мим си­сте­мом. Та­ко смо, не­хо­ти­це, по­ста­ли са­у­че­сни­ци у ма­ни­пу­ла­ци­ји ко­ја је на­шу де­цу оста­ви­ла без на­ста­ве, а њи­хо­во по­ве­ре­ње у обра­зо­ва­ње – озбиљ­но по­љу­ља­ла.

Од­нос с на­став­ни­ци­ма ко­ји су од­би­ли да уче­ству­ју у бло­ка­да­ма по­стао је на­ру­шен, а де­ца су по­сма­тра­ла ка­ко се по шко­ла­ма ду­ва­ју ву­ву­зе­ле у ли­це, апла­у­зи­ма по­здра­вља­ју ба­нал­ни пер­фор­ман­си, под­сти­че ди­ги­тал­но на­си­ље, а све то под ма­ском „бор­бе за пра­ва”. Ка­кву то по­ру­ку ша­ље­мо на­шој де­ци? Да се зна­ње не ме­ри тру­дом, већ га­ла­мом и агре­си­јом? За­тим су усле­ди­ла „ве­се­ла” два ме­се­ца рас­пу­ста, као да се ни­шта ни­је до­го­ди­ло, а то у ства­ри зна­чи – укуп­но де­вет ме­се­ци без кон­ти­ну­и­те­та у ра­ду, раз­би­је­них рад­них на­ви­ка, из­гу­бље­не мо­ти­ва­ци­је.

И ево нас да­нас, са­мо два ме­се­ца од по­чет­ка но­ве школ­ске го­ди­не – 23 гим­на­зи­је у Бе­о­гра­ду два да­на про­ве­ле су ван на­ста­ве. Јед­на је гим­на­зи­ја у пот­пу­но­сти бло­ки­ра­на од сеп­тем­бра. Ро­ди­те­љи опет иду на по­сао и од сво­јих за­ра­да по­но­во ће пла­ћа­ти при­ват­не ча­со­ве. И опет ћу­те. У ме­ђу­вре­ме­ну чу­је­мо да су у јед­ној шко­ли у Шу­ма­ди­ји уче­ни­ци са­ми „од­лу­чи­ли” да пет­ком не иду у шко­лу, јер им је, на­вод­но, то пре­ви­ше. То што мо­же­мо да за­ми­сли­мо да се та­ко не­што за­и­ста и до­го­ди­ло го­во­ри о не­ве­ро­ват­ном па­ду ауто­ри­те­та. Ако је то за­и­ста тач­но – то је мо­жда и нај­по­ра­зни­ји до­каз ко­ли­ко смо по­гре­шно усме­ри­ли ге­не­ра­ци­је ко­је до­ла­зе.

На фа­кул­те­ти­ма ни­је ни­шта бо­ље. Ве­те­ри­на је по­но­во у бло­ка­ди, а тек што су се сту­ден­ти опо­ра­ви­ли од прет­ход­не бло­ка­де. Да би се на­док­на­ди­ло про­пу­ште­но, пет ис­пит­них ро­ко­ва са­би­је­но је у два ме­се­ца по­ла­га­ња ис­пи­та из не­де­ље у не­де­љу. Кри­те­ри­ју­ми сни­же­ни, пла­но­ви ре­ду­ко­ва­ни, зна­ње раз­вод­ње­но. Иза све­га то­га сто­је ро­ди­те­љи ко­ји пла­ћа­ју ки­ри­је, хра­ну, пре­воз и при­ват­не ча­со­ве – и ћу­те или у нај­бо­љем слу­ча­ју гун­ђа­ју.

Про­шла је го­то­во не­при­ме­ће­но вест, не­где сре­ди­ном ове го­ди­не, да је то­ком бло­ка­да но­во­сад­ски уни­вер­зи­тет на­пу­сти­ло чак 150 сту­де­на­та. То ни­су бро­је­ви – то су жи­во­ти, сно­ви и пла­но­ви ко­ји су се уга­си­ли у ти­ши­ни. Ти мла­ди љу­ди су са­да ве­ро­ват­но не­где дру­где – мо­жда у ре­ги­о­ну, мо­жда на при­ват­ним фа­кул­те­ти­ма или су мо­жда са­мо од­у­ста­ли.

На про­шло­не­дељ­ној сед­ни­ци вла­де до­ла­зи вест да ће про­све­та сле­де­ће го­ди­не до­би­ти до­дат­них 50 ми­ли­јар­ди ди­на­ра из бу­џе­та. На па­пи­ру – им­пре­сив­но. Али кад по­гле­да­те бли­же у струк­ту­ру – све иде у по­ве­ћа­ње за­ра­да, ре­жи­је, сма­ње­ње шко­ла­ри­на за са­мо­фи­нан­си­ра­ју­ће сту­ден­те. Тач­ни­је, та­кви су би­ли зах­те­ви ко­ји су на овај на­чин ис­пу­ње­ни. Не­ма по­ве­ћа­ња усме­ре­ног на раз­вој – за ре­фор­му на­ста­ве, за но­ве про­гра­ме, за ди­ги­та­ли­за­ци­ју, за по­др­шку уче­ни­ци­ма. Ето, са­ми из­ву­ци­те за­кљу­чак, ве­ру­јем да ни­је те­шко.

Из­ра­жа­ва­ње бун­та кроз стал­не бло­ка­де не во­ди у ви­ши сте­пен де­мо­кра­ти­је, већ по­ста­је мо­дел ко­ји ће би­ти при­хва­тљив и убу­ду­ће и као та­кав је­ди­но где та­кав из­раз бун­та во­ди је­сте анар­хи­ја. За­то да­нас не же­лим да ви­чем „до­ста је”. Же­лим да вас за­мо­лим да раз­ми­сли­те. Же­лим да ве­ру­јем да ће­мо из све­га ово­га јед­ном из­ву­ћи пра­ву по­у­ку. Да ће­мо на­у­чи­ти да раз­ли­ку­је­мо бунт од бри­ге и пр­кос од од­го­вор­но­сти. Да ће­мо по­но­во ве­ро­ва­ти јед­ни дру­ги­ма – ро­ди­те­љи, на­став­ни­ци, де­ца.

На­ша де­ца ни­су кри­ва, а она су нај­ви­ше ис­па­шта­ла и нај­ви­ше ће ис­па­шта­ти – ро­ђе­на у вре­ме­ну у ко­јем од­ра­сли пре­ви­ше го­во­ре о бу­дућ­но­сти, а пре­ма­ло за њу ра­де. И мо­жда, ако ма­кар са­да за­ста­не­мо, ако по­гле­да­мо у њих, схва­ти­ће­мо да још ни­је ка­сно. Да се зна­ње мо­же по­но­во це­ни­ти. Да се по­ве­ре­ње мо­же об­но­ви­ти. И да се бу­дућ­ност, ако је за­јед­но гра­ди­мо, још мо­же спа­си­ти.

Припремила А.Ђ.