07.05.2025 Скопље
Док је понтифекс жив, већ 15 векова се сматра непристојним дискутовати о могућем наследнику, али од како је папа Фрања умро, коридори Ватикана испуњени су шапутањима о томе ко би могао да буде његов наследник.
Подигнут је димњак изнад Сикстинске капеле, а од 135 кардинала зависи када ће бели дим означити да је Римокатоличка црква добила новог поглавара. Данас у Конклави почиње заседање кардиналског кора од којег се очекује да одговори на питање да ли следи нова етапа на путу храброг заузимања ставова како је то чинио папа Фрања или ће црква одлучити да одустане од реформског експериментисања на осетљиве теме које додирују њене вековне каноне и доктрине или уздрмавају позиције у савременом свету.
Да ли ће наследник трона Светог Петра припадати традиционално конзервативном или прогресивном крилу склоном опрезним реформама? Да ли ће следити поруку једноставности отворен за прогресивне идеје социјалне правде или ће зауставити реформске процесе којима црква никада није била превише склона? Континуитет или нови почетак?
„Римокатоличка црква је свет за себе, најлавиринтскија и најкомпликованија од свих људских организација”, пише Луиђи Барзини у књизи „Италијани”. „Споља странцу изгледа монолитна. Изнутра она је антанта фракција које се, васпитано и готово неприметно, боре за већу славу божију: папа и његови приватни саветници против Курије, Курија против бискупа, либерални бискупи против конзервативних, сви бискупи против нижег свештенства, религиозни редови против свештеника, религиозни редови међусобно, сви се упорно боре за супремацију.”
Папа Фрања није био либерал, али је током 12 година био оличење духа међународне солидарности. Његова реформска агенда учинила га је савезником сиромашних и маргинализованих. Да ли ће нови папа бити опрезни бранитељ либералних вредности и борац за социјалну правду која је ускраћена милионима људи, не само римокатоличким верницима? Да ли ће то бити неко од „умерених” кардинала који би дискретно обезбедио континуитет „папе народа” који би више усмеравао, а мање управљао? Или ће се црква вратити доктринарном конзервативизму, чврстој дисциплини у све секуларнијем свету? Да ли ће нови папа бити наследник тврдих теолошких, моралних и пасторалних учења „божијег ротвајлера”, папе Бенедикта Шеснаестог који је својим повлачењем отворио пут избора папе Фрање?
Бергољо је говорио да црква треба да „изађе из себе и упути се ка периферији, не само географској већ и оној егзистенцијалној”. Да ли ће Конклава, географски заступљена као никада у историји, после првог папе из Латинске Америке први пут изабрати неког из Азије, Африке или Северне Америке, или ће предност бити дата Европљанима, посебно Италијанима? Да ли ће превладати глас 108 кардинала које је именовао папа Фрања, махом из земаља на „границама цркве”, очекујући да неко од њих комплетира или барем настави мисију коју је почео: темељна неомодернистичка промена цркве и папата посебно. „Фрањини кардинали” би успешније реализовали задатке „нове јеванђелизације” и изабрали понтифекс максимуса који је у стању да надахне мисију ширења католичанства, да позове људе да на нови начин гледају цркву.
Кардинали ће бити руковођени руком Светог духа, али испод Микеланђелових фресака отвара се борба за будућност: да ли ће бити обезбеђен континуитет, потврда легата папе Фрање чији је понтификат оставио снажан траг не само на лицу цркве већ и света у коме је живео, или ће превладати став оних који сматрају да је време да се укочи пробој либералног мишљења и да се учења папе Бергоља, макар за неко време, склоне у ватикански архив.
Папа Фрања је понудио морално лидерство у временима глобалне кризе морала. Унео је у цркву нов политички сензибилитет и посвећивао се неким темама које су у ранијим раздобљима недовољно истицане, али тај приступ није му донео много пријатеља унутар ватиканске администрације, Курије. Папа сиромашних, потлачених и заборављених упозоравао је на конзумизам и „нови колонијализам”. Није негирао потребу да се Римокатоличка црква критикује због прикривања злоупотребе деце или противљења контрацепцији током пандемије ХИВ-а у Африци. Није се устручавао да разоткрије гротескно лицемерје оних који су дозволили геноцидне израелске нападе по Гази, палестинској енклави у којој и хришћани постоје 16 векова. У свом последњем обраћању за Ускрс осудио је „смрт и разарање”. „Ово није рат. Ово је тероризам”, рекао је.
Да ли ће његов наследник гласно говорити о здрављу, сиромаштву, клими коју је уздигао на исти ниво важности као и социјалну правду? Какав ће став имати према миграцијама „Тврђаве Европе” или депортацијама Доналда Трампа које је папа Фрањо критиковао? Да ли ће наставити међурелигијски дијалог екоменским сусретима са поглаварима православних цркава или лидерима сунитског и шиитског ислама? Какви ће бити ставови новог папе према рату у Украјини. Иако се солидарисао са патњама Украјинаца, Хорхе Бергољо је многе на Западу иритирао ставом да је конфликт изазван тако што је „НАТО лајао на капијама Русије”.Цркви је неопходан храбар и снажан папа који би знао да настави да поправља штете изазване годинама уназад. Посматрано из литургијске, доктринарне, моралне и законодавне перспективе, за то су потребне деценије. Да се не помињу проблеми ватиканског менаџмента који су се појавили знатно пре Фрањиног понтификата. Можда је то шанса за млађе кардинале који слове као аутсајдери.
„Принчеви вере” ће током сложеног и тајновитог процеса гласања ускоро дати одговор на сва ова питања. Дотле важи вековно правило: онај ко у Конклаву уђе као папа, из ње излази као кардинал.
Припремила А.Ђ.
