16.01.2025 Скопље
Док Србија још чека званичан папир о детаљима санкција које је Америка увела „Нафтној индустрији Србији” (НИС), јавност се с правом пита постоји ли решење – и да сви буду задовољни и држава прође што безболније? И док је с једне стране најважније да тржиште остане снабдевено дериватима, да Рафинерија у Панчеву настави да ради, јер је она срце НИС-а, с друге стране се поставља питање коме је сада у интересу да потеже питање (не)реалне цене по којој је НИС продат руској страни, када је од тога прошло скоро 15 година. А да, притом, нико не пита ко је крив што је исти тај НИС у државним рукама (дакле пре продаје „Гаспромњефту”) пословао са губитком од осам милијарди динара у 2008. години, а притом је приватизован као компанија која позитивно послује. Нико не говори ни о уносним менаџерским уговорима попут златног падобрана (где се у случају отказа или у околностима промене власништва или пословне политике доноси право на дугорочну исплату високих месечних зарада најчешће до пет година, али и право на службено возило, здравствено осигурање…), што је била пракса док је држава била власник НИС-а.
Нико не каже ни зашто се није експлоатисала нафта са домаћих нафтних поља, а ни ко је заслужан што је подземно складиште Банатски Двор после 25 година чекања коначно доласком „Гаспромњефта” почело да се пуни гасом. Дакле, ако треба да се чује истина, онда треба поставити и питање шта држава мисли са НИС-ом и када и ако га поново преузме. Улагање или јавашлук.
Управо је то потврдио и Ненад Гујаничић, главни брокер брокерске куће „Секјурити монументс” за агенцију Бета истакавши „да се не може рећи да је НИС продат будзашто, додавши да је НИС остао у већинском државном власништву, не би у њему остао камен на камену”.
Упитан колико данас вреди НИС на берзи, одговара исто као 2008. године када је продат, ако се у обзир узме инфлација, а парадокс је што се види и голим оком да је фирма много боља и модернија, али је та цена последица чињенице да држава не обавља основне своје функције, нема праве берзе, не функционишу институције.
То се, како је навео, види и по самом понашању државе која у одбор директора није именовала најстручније људе, већ жене политичара, разне политичке намештенике, и фактички је послала сигнал стратешком партнеру да је „баш брига за пословање те компаније”.
– Уз све то НИС изгледа кудикамо боље од било које компаније у којој држава има изражене интересе, као што су ЕПС, „Телеком” или „Енергопројект холдинг” – категоричан је Гујаничић.
Иако је можда прерано питати шта ће бити с акцијама малих акционара у НИС-у и могу ли они бити ти који ће купити акције руске стране и да ли НИС вреди само 730 милиона како се помиње у јавности иако је више од две милијарде евра уложено само у рафинерију, одговара да су мали акционари обични „слепи путници” у тренутној ситуацији и могу само да се надају оптимистичком сценарију у разрешењу ове геополитичке приче.
– Најгори сценарио по њих би било непристајање руске стране на било какав компромис, што би могло водити већим трошковима пословања, последично и губицима па би логично и вредност компаније опадала. Веома лоше решење по њих би било и довођења НИС-а под контролу државе, што би на дуже стазе значило лоше корпоративно управљање и постепено разарање компаније, што видимо по великом броју предузећа у којима држава има значајан интерес. Најбољи сценарио за мале акционаре би била скора препродаја компаније на међународном тендеру некој западној нафтној компанији, где би они могли и да зараде с обзиром да тренутна тржишна цена НИС-а тешко да одсликава његову фер вредност – каже Гујаничић.
Додао је да је руска страна учинила много више за пословање НИС-а него сама држава Србија, али да не треба имати заблуду да они нису штитили превасходно своје интересе, јер тако раде сви страни улагачи када схвате како у Србији ствари функционишу.
– Евентуална куповина контролног пакета акција значи да купац добија сву имовину, али и све обавезе компаније. Дакле, не постоји могућност издвајања дела имовине из НИС-а, попут рафинерије, јер је она срце компаније и омогућава НИС-у монополистичку позицију на тржишту моторних горива у Србији. Без рафинерије НИС би био обична трговинска компанија у нафтном бизнису као што су све преостале домаће бензинске станице мимо НИС-а – каже он.
Сва та улагања би требало да се рефлектују кроз пословне резултате (профит, пре свега). Ако, пак, резултати изостану, онда џаба навођење милијарди разноразних улагања.
Говорећи о положају компаније на берзи, Гујаничић је рекао да је НИС првих година имао дневни промет акција на берзи 100.000–150.000 евра, а сада тек 10.000–20.000 евра и да се по томе види у ком смеру је прича отишла.
– Не може се рећи да је руска страна одговорна што Србија нема берзу, одговорна је држава Србија. Упркос томе, НИС је остао једина домаћа фирма која транспарентно презентује кварталне резултате пословања сваке године, али у условима распада тржишта временом се и ова активност претворила у пуку форму – закључио је Гујаничић.
Припремила А.Ђ.
