07.04.2026 Скопље
У јеку сукоба на Блиском истоку, Савет безбедности УН расправљао је о предлогу резолуције чији је иницијатор Бахреин, а којим се Иран означава као потенцијални чинилац дестабилизације регионалног мира. У средишту пажње налази се и Ормуски мореуз, један од најважнијих глобалних енергетских праваца, али и шире питање начина на који се међународно право тумачи у условима продубљених геополитичких подела.
Иако обезбеђивање потребне већине од девет гласова не делује упитно, кључна неизвесност остаје везана за могућност употребе вета сталних чланица, пре свега Русије и Кине, које упозоравају на формулације какве могу да отворе простор за шире тумачење, укључујући и потенцијалну употребу силе. Управо због тога, гласање је одложено, а очекује се наставак расправе, уз додатне консултације у потрази за компромисним решењем.
У таквом контексту, у Њујорку смо разговарали с амбасадором Ирана при Уједињеним нацијама Амиром Саидом Ираванијем, који у интервјуу износи виђење актуелне кризе, улоге међународних актера и могућих праваца њеног даљег развоја.
У актуелној сложеној безбедносној ситуацији, како тренутни положај Ирана објашњавате сопственом народу и међународној јавности? Како дефинишете овај историјски тренутак за вашу земљу?
Наш народ јасно разуме природу ове ситуације и зато снажно подржава суверенитет и територијални интегритет земље. За њега нема дилеме о карактеру ове агресије ни о легитимитету наше одбране. Међутим, овај рат се разликује од перспективе размишљања Америке и Израела.
У Америци је на власти особа која разуме само новац и силу. Нажалост, неке земље су се поклониле из страха и политике уцене. Међутим, у случају Ирана направљена је стратешка погрешна процена, јер је одлучност народа дубоко укорењена у његовој култури, цивилизацији и верским уверењима. Очување достојанства и независности за Иран има изузетну важност, нарочито у савременој историји.
Исламска револуција из 1979. године почивала је на два кључна принципа: ослобађању од унутрашње тираније и стицању слободе, као и одбацивању спољне доминације у корист пуне независности. Управо зато Иран није спреман да се поново потчини хегемонији САД или било које друге силе.
Трампова администрација настојала је да прогута Иран и поново успостави доминацију над нашом земљом, док Израел кроз продубљивање регионалних криза и увлачење САД у сукоб покушава да промени равнотежу снага и уклони Иран као кључну препреку својим циљевима. То се уклапа у ширу стратегију јачања утицаја и територијалног ширења у региону, што је видљиво и на примеру Сирије након пада власти Башара ел Асада.
Како тумачите јавна обраћања председника Трампа?
Изјаве Доналда Трампа тешко је сматрати поузданим, јер су често непредвидиве и контрадикторне. Недостају му интелектуална дисциплина и кохерентност или, тачније, чини се да свесно жели да буде перципиран као непредвидив актер. Током агресије у јуну 2025. године изјавио је да води рат како би демонтирао нуклеарне капацитете Ирана; међутим, раније те исте године, у марту, тврдио је да му је циљ елиминација иранских ракетних капацитета и подршка иранском народу да устане против своје владе, а сада тврди да се бори да уништи Иран и врати га у „камено доба”.
Такав приступ, праћен наглашеним личним стилом вођења политике и очекивањем потпуне послушности, додатно умањује кредибилитет његових порука. Стога, његове изјаве о миру не схватамо озбиљно, нити га сматрамо поузданим када говори о наставку рата.
Како оцењујете улогу Уједињених нација у овом сукобу?
Уједињене нације се данас налазе у једном од својих најслабијих периода. Њихова структура, заснована на односима сила победница из Другог светског рата, чини их зависним од сагласности пет сталних чланица Савета безбедности. Због права вета, у пракси је готово немогуће да Савет безбедности осуди агресију уколико је у њу укључена нека од тих држава.
То потврђују и конкретни примери. Године 1981. Израел је напао нуклеарну електрану у Ираку, након чега су Међународна агенција за атомску енергију и СБ УН брзо реаговали, осудили напад и усвојили Резолуцију 487, уз захтев за обештећење. Насупрот томе, у јуну прошле године, након напада Израела и САД на активна иранска нуклеарна постројења, која су била под надзором Агенције, није уследила чак ни формална осуда, упркос ризику од нуклеарног зрачења. Овај контраст јасно показује да су УН и Савет безбедности у рукама пет сталних чланица, а остале чланице имају споредну улогу.
Позиција генералног секретара, иако Повеља предвиђа његову независност, условљена је такође политичком вољом сталних чланица, које имају кључну улогу и у самом избору. Због тога је простор за снажније и самостално деловање ограничен, а утицај функције мањи него што би глобалне околности захтевале.
Припремила А.Ђ.
