28.04.2026 Скопље
Државе на истоку нашег континента, прецизније, чланице некадашњег Варшавског пакта (1955–1991), како су источни одбрамбени савез волели да именују на Западу, видно су се узјогуниле. Избори одржани у појединим од њих у протеклих годину и нешто дана показали су да је магија Европске уније на овом делу континента озбиљно доведена у питање. Посебно откада им је стигао „савет” из Брисела да се – окану енергетских веза са Русијом.
Пољска, Словачка, Мађарска, Румунија и Бугарска схватиле су да је мало шта од гомиле обећања, добијених одвајањем од источног ментора, испуњено на адекватан и задовољавајући начин. Напротив, све што су поменуте земље стекле у протеклих 35 година морале су да остваре сопственим ангажовањем. А реч је била о заиста великом послу.
Испоставило се наиме да су толико пропагирани којекакви ЕУ фондови за развој више имали циљ да под своје узму привреде поменутих него да их ојачају и осамостале и на прави начин уведу у 21. век. Западни произвођачи су просто нахрупили на терен на којем је већ постојала квалитетна радна снага, а која је била спремна да ради за троструко ниже наднице. Све што је требало урадити било је да овде доведу своје фирме, сопствену технологију. Не увек најчистију по европским стандардима.
Избори одржани ових дана у Мађарској и Бугарској на најбољи начин су показали да се ствари мењају. Постало је јасно да беспоговорна припадност европској породици изискује многа одрицања, али која не погађају све истом снагом. Они који су кроз векове водили игру настоје да свој статус одрже и у ситуацијама када, такав какав је, производи више штете него користи. Некадашње моћне царевине, пре свих Енглеска, Француска и Немачка, свакако нису спремне да се одрекну лидерске улоге на континенту.
Појава „непослушних” разбија европски концепт по којем се на ЕУ гледа као на неку врсту породице. Али постојање превише пасторчади вољних да ту улогу задрже увелико је истекло. Радник у Румунији или Бугарској који ради у фирми западног газде више се не мири са далеко лошијим животним стандардом од колеге из Немачке, Француске… Рад је рад и као такав има цену. Не одређује је време боравка под бриселском капом него утрошена снага, памет и обученост. У тренуцима великих криза, попут садашње енергетске, свакако није свеједно да ли ћете морати да се „крпите” са 1.000 или са 3.000 евра месечно.
Опхрвана проблемима, и свесна сопствене рањивости, Европа је почела да страхује од других великих играча, пре свих од Русије, Кине и Турске. Оно што је у нашем веку почело да стиже са поменутих простора било је јефтиније, квалитетније, технолошки напредније… И што је једнако важно – производни процес је аутоматизован до те мере да не захтева ону обученост и специјализацију какву су некада морали да покажу прави мајстори.
Није стога чудно што поједине земље нису спремне да буду сврстане у такозвану другу категорију. Технологија која је сада већ свима доступна многима је отворила очи. Статус безбедносне зоне у конфронтирању Запада са Русијом није више прихватљив. Поготово услед сазнања да тај статус у великој мери ограничава слободу избора из којег дела света набављати неопходне енергенте, технологију, па и финансије.
Али бирократија из Брисела чврсто се држи. Тешко је веровати да би прости одлазак са садашњих функција Урсуле фон дер Лајен, Марте Кос, Каје Калас и сличних тек тако променио дух Европске уније створене не да помаже својим чланицама, већ да их надгледа. У данашњем свету таква контрола тешко да је прихватљива. Пад угледа Уједињених нација о томе најбоље сведочи.
Ушли смо поново у епоху јаких лидера. Демократија каква нам је понуђена у 20. веку, испоставило се, исцрпла је своје потенцијале. Размена идеја, технологије и људи довела је до тога да се и високошколарци данас усмеравају на послове који су некада били намењени обичном свету и за које није потребна специјалистичка обука. Факултетска диплома доступна је најширем слоју младих, али је све више почела да губи на значају у трци за послом. Знање рада на компјутеру једнако је основној писмености из прошлог века.
А та знања доступна су свакоме. Исток Европе више, једноставно, не жели да игра другоразредну улогу. Рекло би се чак да такво шта себи не сме ни да допусти. Бирачи у Мађарској и Бугарској су то најбоље изразили. Уосталом као и њихова сабраћа из Румуније, Пољске, Молдавије… Промене су незаустављиве. Наравно под условом да не скренемо у неки нови тоталитаризам.
Припремила А.Ђ.
