24.11.2025 Скопље
Украјина, која је још од пада „гвоздене завесе” сматрана за одбрамбени бедем западног дела континента према источном, могла би ускоро да добије потпуно другачију улогу и постане одскочна даска Русије за напад на оне који су током претходних векова кројили судбину и Европе и света.
Веровање да би након објављивања америчког плана о прекиду рата у овој земљи опасност могла да буде умањена није несталo. Напротив. Позиви на стварање заједничких снага које би се одупрле могућем агресору су свакодневни. Мало ко се пита на чему су засноване и колико су реалне поменуте бојазни. Али у страху су увек велике очи…
Да Европљани озбиљно размишљају о будућем рату, сведочи и идеја о стварању тзв. војног Шенгена, организације која би омогућила брзо премештање оружаних снага са једног на други део континента. Наравно, опет имајући у виду искључиво опасност од Русије. С тим у вези неопходно је обезбедити путну и железничку инфраструктуру, мостове, путеве, тунелe за превоз тешких артиљеријских оруђа и припадајуће опреме. За почетак помиње се издатак од немалих 17 милијарди евра.
Објективно, брига западних Европљана није без основе. Наиме, никада до сада се овај део света није суочио са тако моћном војном силом каквом данас располаже непосредни источни комшија. Све чиме су некада претили покретачи Првог или Другог светског рата ништавно је према ономе што у актуелним околностима поседује Русија.
Али брига Европљана задире много дубље. Јединство на континенту је уздрмано, правих лидера нема, одсуство воље за улазак у озбиљнији обрачун је приметно, као и недостатак живе војне силе. Немали проблем је и бројно „увезено” страно становништво за које нема правог сазнања како би се понашало у случају рата. Да ли би бранили своју нову, привремену отаџбину, остали по страни или би се чак придружили нападачу?
Тако је немачки министар одбране Борис Писторијус „најавио” да би Русија могла кренути ка земљама које делују у оквиру НАТО-a већ идуће године. А 2028. сигурно. На то би могла бити натерана уз класично објашњење да жели да осигура безбедност сопствених граница. Наравно, овакве претпоставке су у Москви одмах одбацили, уз напомену да исте само уносе непотребан страх.
Ваља поменути и да тврдња о Украјини као бедему према Истоку није изречена олако. Наиме, према речима европског комесара за одбрану Андриjуса Кубилијуса, управо би војници ове земље, по окончању садашњег војевања, свој „посао” наставили тако што би и у миру били суочени са руским војним снагама, али овај пут као нека врста чувара европских граница. Наравно, под условом да земља коју тренутно води Володимир Зеленски овери улазницу у европско друштво.
Међутим, после недавног обелодањивања америчког плана за мир у Украјини, све наде западних Европљана у ову земљу као заштитницу, могле би пасти у воду. Наиме, поменутим планом се предвиђа да земља Зеленског смањи људство под оружјем за половину, одрекне се разног софистицираног наоружања, посебно тешког, преда Русији делове своје територије, пацификује се и не улази у будућности ни у какве војне организације, попут НАТО-а или најављених „европских оружаних снага”.
То отвара и дилему: шта ће се дешавати са недавно потписаним уговором о испоруци Кијеву 100 савремених француских борбених авиона типа „рафал” и сличних. Додуше, питање је и да ли је та испорука заиста била намењена руском суседу или је крајњи циљ управо јачање заједничке европске одбране. Наравно, на рачун Украјине.
Нема сумње да се трка у наоружању у Европи већ увелико захуктала. Свесне да јединство у оквирима НАТО-а није ни издалека чврсто како би сви желели, земље на Старом континенту убрзано размишљају о јачању сопствених армија. Али то би могло да пробуди многе заборављене апетите из претходних ратова. А пре свега на територијама чије су границе, по окончању другог глобалног сукоба, цртале земље победнице. А највећа од таквих свакако је била Русија, тачније тадашњи Совјетски Савез.
Видно америчко прихватање руских услова за окончање рата сигурно ће и војне планове Европљана окренути наопачке. То свакако не значи да ће поменути, пре свих Велика Британија и Немачка, бити спремни да од њих одустану, али је јасно да следи прилагођавање новим околностима. Посебно ако се зна да одлуком Америке да се више посвети сопственој безбедности на Старом континенту остају без кључног савезника.
Припремила А.Ђ.
