16.12.2024 Скопље
У последњих месец дана присуствовали смо изборима у Румунији, Молдавији и Грузији, трима веома осетљивим геополитичким чвориштима. Са разлогом су сва три изборна процеса од стране тамошњих медија означавани судбоносним. Посебно у светлу рата на Истоку Европе. Иако су наши медији у завидној мери пратили ситуацију у Грузији, посебно због узавреле друштвене и политичке ситуације у тој кавкаској држави, када је реч о Румунији и Молдавији, српско друштво, медији, политичке елите, али ни академска заједница не показују веће интересовање за тамошње прилике. Ово је, нажалост, вишедеценијска пракса, иако са овим земљама имамо дубоке историјске везе, заједничку прошлост, те огромно културно и духовно наслеђе на овом простору.
Ваља се најпре осврнути на председничке изборе у Молдавији, које је пратио и референдум о уставним променама у циљу придруживања те земље ЕУ. Оба ова догађаја показала су дубоку поделу у друштву, где поларизација на два блока, чини се, иде у веома лошем смеру. Ако бисмо максимално покушали да поједноставимо приказ ове дихотомије, рекли бисмо да је Молдавија подељена између две традиције. Једне, прозападне, прорумунске, антисловенске, антируске, про-НАТО, либерално-демократске и друге, словенско-ћириличке, православне, комунистичке, која је истовремено више просовјетска него проруска, али која суштински баштини тековине средњовековне Молдавије, која је формирана пет векова пре Румуније. У складу са тим, Молдавци су на гласање изашли у веома узаврелој атмосфери. На председничким изборима главни противкандидат прозападној председници Маји Санду био је Александар Стојаногло, бивши државни тужилац, иначе православни Гагауз са, како му и само презиме сугерише, српско-бугарским коренима. Са једне стране, предизборне анкете давале су одлучну предност Сандуовој у првом и довољну у другом изборном кругу. Но када је реч о референдуму о чланству у ЕУ, ситуација је била много сложенија. Иако су претходне анкете указивале на сигурну победу проевропске опције, први прелиминарни резултати након затварања биралишта говорили су да су на 50 одсто обрађеног материјала, Молдавци убедљиво рекли не ЕУ, са 56 одсто. А онда разлика полако креће да се топи. На 92 одсто обрађених гласова евроскептици и даље воде са 52:48. На 95 одсто она је незнатно мања, али је и даље, за све оне који нису бежали са часова математике и статистике, недостижних три одсто.
Потом, догађа се преокрет упоредив са легендарном тројком Душана Кецмана у финалу АБА лиге 2010. На 98,3 процента проевропска опција прелази у вођство за свега 79 гласова, а на крају односи и победу.
Овакав фотофиниш, на коме би продуцентима позавидео и покојни Слободан Милошевић, изведен под патронатом прозападних власти и њихових бриселских партнера, озбиљно је утицао и на други круг председничких избора. И овога пута сличан сценарио. На основу обрађених 85 одсто гласова, Централна изборна комисија објављује да опозициони кандидат води са три процента разлике. А онда се, ето, догодило да од преосталих 250.000 гласова, махом из дијаспоре, готово сви буду за Мају Санду. Да ли је овакво стање дугорочно одрживо? Свакако да није. И док централни и западни крајеви Молдавије славе победу, север, исток и југ ове земље дубоко су револтирани, а поларизација доводи друштво на ивицу амбиса.
Сва дешавања у Молдавији и те како су имала утицаја на изборне прилике у Румунији. Сва истраживања јавног мњења уочи председничких избора указивала су на то да ће се, поред шефа најјаче Социјалдемократске партије, Марсела Чолакуа, за пролаз у други круг борити Николае Чука, национал-либерал, те Ђорђе Симион и Елена Ласкони, представници десног дела политичког спектра. Но, као гром из ведра неба, након затварања биралишта, одјекнула је вест да је највише гласова узео Калин Ђорђеску, потпуни аутсајдер, који је своју кампању понајвише водио преко „Тиктока”. А са њим и Ласконијева, која је без другог круга оставила највећег фаворита, Чолакуа. Мејнстрим медији су одмах почели са застрашивањем јавног мњења због велике победе десничарских кандидата, уз додатак да је, када је реч о Ђорђескуу, он истовремено и евроскептични, анти-НАТО и проруски политичар. Заборављајући, притом, да у Румунији десница баштини традиције из времена када је ова земља била у савезу са Хитлером, а Румуни јуришали на Стаљинград.
Једноставно речено, у Румунији никада последњих деценија није било проруских опција, управо због комплексних руско-румунских односа кроз историју. Али залагање Ђорђескуа за избегавање ратне катастрофе, кроз коју су Румуни прошли у Другом светском рату, као и анкете које су му пред други круг давале значајну предност у односу на Ласконијеву, биле су, изгледа, довољне да Уставни суд поништи резултате првог круга, због наводних неправилности и умешаности страних фактора у изборни процес. Тиме је румунско друштво непотребно антагонизовано и поларизовано, а немали број политичких актера јавно је изразио став да се ради о гажењу демократске воље румунских бирача.
Истовремено, на парламентарним изборима у Грузији владајућа партија Грузијски сан освојила је 54 одсто гласова, оставивши прву следећу листу на око пет пута мање гласова подршке. Међутим, ово је био окидач за масовне протесте, који последњих дана добијају карактер насилних. Ове акције директно су подржали западни званичници, истичући да су изборе пратиле бројне нерегуларности. Када проевропска опција у Молдавији победи два пута заредом сумњивим преокретом у последњим тренуцима, то је израз демократске воље грађана, а када „тикток аутсајдер” победи у првом кругу румунских председничких избора или када Грузијски сан освоји чисту већину на парламентарним, то је подривање исте те демократске воље од стране Руса. Овакав нови вид демократије по стандардима НАТО-а слободно можемо окарактерисати као статистичку демократију.
Припремила А.Ђ.
