09.05.2025 Скопље
Некада председник Хрватске у два мандата и последњи председавајући Председништва бивше СФРЈ Степан Месић каже да је државна политика одговорна за то што млади у Хрватској ускраћени за окрутну политику њихових предака и зато данас узвикују усташки поздрав „за дом спремни”.
Месић је у опширном интервјуу за портал хрватског недељника Новости говорио о обележавању Дана победе против фашизма у Хрватској и Европи, као и о недавној годишњици обележавања пробоја логораша у Јасеновцу, којој је присуствовао. Сматра да је „јасеновачка комеморација претворена је у једну пристојну литерарну, односно религиозну манифестацију где се подсећа и на оне који су чинили злочине, као и на њихове невине жртве.
„И то је то. Не видим улогу државе, осим што је дозволила да се на такав начин обележава највећа трагедија на нашим просторима, и то од самог формирања музеја кад су из музејске збирке избацили маљеве и ножеве којима су убијане жртве. Тадашњи аутори тај су свој поступак објашњавали речима како наводно није добро да мала деца виде ту бруталност убијања, те ужасе”, навео је. Млади су, истиче, на тај начин остали ускраћени за окрутну истину наших предака и зато данас узвикују усташки поздрав.
„Млади морају знати ту страшну истину која се догодила у Јасеновцу како се никад више такво људско зло не би догодило. Млади морају знати да у НДХ није постојао само један концентрацијски логор, Јасеновац, него је постојало и Јадовно, који чак није био логор окружен жицом, већ чисто губилиште, постојали су дечји логор Сисак, Јастребарско, логор Даница, Стара Градишка…“, указао је Месић.
Истиче да покушаји изједначавања и довођења у блиски контекст Блајбурга и Јасеновца, прављења Блајбурга највећом трагедијом хрватског народа је „чиста, бесрамна ревизија”.
„У Блајибургу је погинуло само 13 злочиначких, непријатељских војника који су кренули у пробој јер су знали да ће одговарати за своје крваве злочине. Блајбург је био само капитулација квислиншке војске која је била на страни фашизма с највећим оптерећењима бруталних, ратних, усташких злочина које људски ум тешко може појмити, при чему свакако не негирам злочине освете, па и масовне, каквих је било практично у свим до тада окупираним земљама Европе”, навео је Месић.
Истакао је да у службеном протоколу у Јасеновцу, па чак ни у изјавама политичких званичника новинарима, није споменут Холокауст, а камоли геноцид на Србима, оценивши да је „службена политика добро развила негацију геноцида над Србима”.
„Неспомињање Холокауста и геноцида над Србима не смета само онима који промовишу неоусташку политику. Само слепац може негирати геноцид над Србима. Ако је било организовано неколико концентрационих логора, ако су поубијана цела села, очишћени цели простори и ако то није геноцид, уз то кад доглавник усташког покрета Миле Будак изнесе политички декрет: „трећину побити, трећину раселити, трећину прекрстити”, ако то није геноцид, не знам шта је”, изричит је Месић.
На питање да ли је требало укинути службене говоре у Јасеновцу, Месић одговара одречно. „Службени говори нису се смели укидати. У Јасеновцу, испред Каменог цвета, у тој злокобној и мучној тишини, мора се знати, мора се гласно изрећи која је то идеолошка оријентација данашње државе. Јесу ли усташе ипак били добри момци? Или ипак нису? Који су народи и зашто страдали у Јасеновцу?
Службени говори у Јасеновцу били би одраз наше културе сећања, суочавања нас са самима собом, нашег цивилизацијског пута”, категоричан је.
Сматра да након полагања венца, представници државе морају својим речима показати где је Хрватска као друштво данас, поготово с обзиром на данашње опасне друштвене појаве неоусташтва кад се млади не либе сплитским улицама корачати с позивањем и дозивањем Хитлерових савезника „ајмо, усташе” или у Имотском гласно, масовно узвикивати усташки поздрав!
„Морамо признати да су неоусташке појаве у друштву отишле изван свих контрола. И не знам докле ће то ићи. Јер не видим где је и ко је та брана. Пола милиона политички неписмених Хрвата на концерту проусташког певача (Марка Перковића Томпсона) довољно говори”, констатује Месић.
Подсећа да се границе Хрватске нису мењале ни један милиметар и да оно што су ослободили партизани, то су хрватски бранитељи у последњем рату задржали.
„Не знам шта су бранитељи бранили и обранили више од партизана да се негира улога партизана у стварању данашње Хрватске”, навео је Месић и истакао:
„Међутим, кад хрватске власти у ретким ситуацијама баш нешто морају рећи о ужасима Другог светског рата, као за службени Међународни дан сећања на жртве Холокауста, углавном се прича о ужасима у немачком концентрационом логору Аушвиц. Радије говоримо о туђим злочинима, него што се суочавамо са својим, с Јасеновцем”.
Месић каже да су и немачки логори су била губилишта, али није се умирало на исти начин.
„У Аушвицу је било индустријско убијање људи, а у Јасеновцу најбруталнији начин убијања – маљевима, ножевима.
Изнад концентрационог логора у Јасеновцу писало је: ‘ред, рад и стега’ и људи су мислили да ће ту радити, заиста су се надали да ће бити спашени јер су убијани и по својим селима, по доласку, на путу до Јасеновца”.
На констатацију да су усамљени и ретки политичари као што је он, који су јасни у критици друштвеног тренутка у Хрватском, Месић каже да зна да овај разговор не одише оптимизмом, али да сматра да нема право да шири оптимизам без темеља.
Припремила А.Ђ.
