06.03.2026 Скопље
Доналд Трамп је још једном демонстрирао да кључне одлуке доноси као вешт трговац, тако што више следи свој инстинкт него што слуша саветнике за националну безбедност. Док је у Белој кући хвалио канцелара Фридриха Мерца, јер је Немачка без сувишних питања уступила ваздухопловну базу „Рамштајн” за напад на Иран, председник је признао да се водио интуицијом да Америку увуче у рат који не подржава 59 одсто његових сународника.
„Преговарали смо са овим лудацима и мислио сам да ће они први напасти. А нисам желео да се то деси. Дакле, ако ништа друго, можда сам натерао Израел. Али Израел је био спреман и ми смо били спремни”, причао је Трамп док је поред њега седео Мерц без икаквог израза на лицу.
Само дан раније државни секретар Марко Рубио је понудио супротно објашњење за улазак у рат. Изјавио је да пошто је Израел већ планирао да нападне, Трамп није имао другог избора него да се придружи ономе што је назвао „превентивним” ударом пре него што Иран узврати гађајући америчке базе и савезнике у региону.
Ова недоследност указује на конфузију у процесу одлучивања у „ситуационој соби”. Очито да се у Белој кући кључне одлуке доносе брзо, без разрађивања детаља, а још мање излазних стратегија: шта ако ствари на терену крену по злу. Зато није чудо што водећи британски и амерички медији долазе до истог закључка: Трамп је без детаљно разрађеног плана ушао у рат са Ираном. Саветници за националну безбедност су принуђени да прате овакву логику свог шефа, али не и Европљани. Или барем не сви.
Зато је амерички напад на Иран задао још један ударац већ озбиљно нарушеним трансатлантским односима, јер су Емануел Макрон, Кир Стармер и Педро Санчез одолели Трамповим притисцима да на реч подрже његов рат. Након што је годину дана критиковао, па и претио европским савезницима, амерички председник се суочио са болном истином: Америка без Европе не може да води рат против Ирана.
Трампов агресивни приступ од повратка на дужност у јануару 2025. године био је тешко прихватљив многим званичницима у Европи. Смањио је подршку САД Украјини, покушао да гурне Кијев ка неуравнотеженом мировном споразум. Председник САД је критиковао „слабе” лидере ЕУ због тога што нису успели да контролишу имиграцију, захтевао је да се Гренланд преда Америци. А онда је започео рат против Ирана без икаквих консултација са кључним савезницима из НАТО-а.
САД нису поделиле тачне оперативне детаље или временске оквире са Великом Британијом пре заједничких удара са Израелом на Иран, рекли су извори за „Гардијан”. Одлука Вашингтона да искључи Лондон из званичног круга у којем се одлучивало о ваздушним нападима поклопила се са одлуком Кира Стармера да одбије дозволу САД да користе британске војне базе за операцију. Фрустриран Стармеровим понашањем Трамп је љутито поручио: „Ово није Винстон Черчил са којим имамо посла.” Све ово је само разоткрило да је у јавности митологизовани „посебан однос” између Велике Британије и Америке на апаратима за вештачко дисање и то уочи великог јубилеја – 250. годишњице независности САД.
Шпански премијер Педро Санчез такође се оштро успротивио америчком председнику. Осудивши операцију на Блиском истоку, супротну међународном праву, одбио је да дозволи америчким авионима да полете са шпанским аеродрома. Санчез је због овог потеза навукао Трампов бес. А француски председник Емануел Макрон, увек критички настројен амерички пријатељ, назвао је рат у Ирану опасним, упозоравајући да није у складу са међународним правом и да се не може подржати.
У Вашингтону је, ипак, било оних који су предвидели овакве ризике. Како пише „Вашингтон пост”, генерал Ден Кејн, начелник Здруженог генералштаба америчке војске, наводно је упозорио Трампа да би рат са Ираном био опаснији без подршке кључних савезника. У приватним разговорима поједини званичници из ЕУ су говорили како је Трампу потребна Европа за обрачун са Ираном.
Ако Стармер, Макрон и Санчез успеју да задрже другачији став према Ирану, упркос америчком бесу, свесни су да су им даље потребне Сједињене Државе као гарант европске безбедности. Без Трамповог притиска Русија тешко да ће сести за преговарачки сто да би постигла мировни споразум са Украјином, а без америчког оружја Кијев ће бити принуђен на брзу капитулацију.
Упркос негодовању начином на који је покренута војна операција „Епски бес” против Ирана, она у суштини није довела у питање европско ослањање на Америку. Али можда јесте помогла Вашингтону да увиди како Америка није толико јака без својих традиционалних савеза.
„Оно што Европљане заиста брине када погледамо све ово америчко хвалисање и пренапрезање јесте помисао да бисмо могли да будемо сведоци самоуништења америчке моћи. То је оно што мислим да заиста улива страх, чак и у умове најкритичнијих савезника”, каже за „Политико” Констанс Штелценмилер, стручњак за Немачку и трансатлантске односе у вашингтонском Брукингс институту.
Припремила А.Ђ.
