22.06.2026 Скопље
Амерички председник Доналд Трамп показао је нешто што многи други нису успели. Показао је да су ратови у 21. веку једноставно – непотребни. И погрешни. Да је витлање оружјем само прикривање сопствених слабости, страха за лични (политички?) опстанак, залудни покушај самодоказивања, али и жеља да се понешто „заради у мутном”.
Понављамо, нападачки ратови (за разлику од одбрамбених), они чији је циљ уништење делова, па и целих народа, свега што су стекли, њихове прошлости, верских или других убеђења… полако одлазе у прошлост. Циљ данас је обезбедити комуникацију са што више дојучерашњих супарника, сарађивати са њима на заједничким пројектима, стварати нова добра. Изгледа да се управо тиме водио Трамп када је решио да оконча рат у Ирану.
Али сличном логиком водио се и када је реч о сукобу у Украјини. Схватио је да би бесмислена и бескрајна размена ватре само нанела додатну штету просторима у непосредној близини фронта, али и људима који тамо још увек опстају. Схватио је и да престанак ратних дејстава зависи, у овом случају, само од његовог руског колеге Владимира Путина. Зато са њим и комуницира.
Подсетимо, до велике Октобарске револуције Руским царством, сем данашње федерације, биле су обухваћене: Финска, Естонија, Летонија, већи део Литваније, као и већи део данашње Пољске. Били су ту и Белорусија, већи део данашње Украјине, Молдавија, Грузија, Јерменија, већи део Азербејџана, Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Киргизија и Таџикистан. Из те перспективе гледано, како год да буде окончан рат, украјинска драма, „нова” граница са Русијом неће бити ван историјских оквира царства. О томе у Кијеву морају пажљиво да размишљају.
Трамп је схватио да Руси не намеравају противнику да дају ни педаљ „своје” отаџбине. У том смислу они се и не боре против „браће Украјинаца”, већ против вековних непријатеља: Енглеза, Немаца, Француза, Пољака, Швеђана… Свих оних који би те земље да узму за себе. То је и разлог што се у руским нападима не користе најразорнија оруђа, што се избегава већа штета, а пре свега непотребно страдање становништва. Неки су то олако протумачили као војну немоћ, али ситуација на терену показује сасвим супротно.
Амерички председник је то исправно схватио. Руси су рат у Украјини, практично, претворили у – одбрамбени. Како у главама обичних грађана, тако и у главама хиљада бораца на фронту. За то им није била потребна никаква пропаганда. Довољно је билo подсетити их на то у каквој земљи су рођени и где све сежу њихови корени.
Управо то је „освестило” Трампа и допринело да своју политику прилагоди ономе што је суштина. Њега земља Зеленског интересује искључиво у смислу противтеже Европљанима у надметању за неисцрпне изворе енергената, прехрамбених производа, јефтине и квалитетне радне снаге, врхунске технологије. Његов противник није и неће бити – Русија. Напротив, највећа држава на планети потребна му је као – партнер. Управо оно што Западна Европа више није у стању да му пружи.
Сетимо се, Американци никада нису били претерано вољни да ратују против Русије. И обратно. Обе стране су се ограничавале тек на (зло)употребу идеолошких разлика, шпијунских активности, медијских притисака, повремених оштрих речи на седницама Светске организације… Али када год би границе разумног биле достигнуте, попут размештања америчких нуклеарних ракета у Турској или руских на Куби (1962) уследило би „хлађење усијаних глава”.
У Украјини ствари су још једноставније. Трамп не сматра да европске земље, ма колико велике биле, имају икакво право на земљу и људе бивше совјетске републике. Зато им је и поручио, на фини начин, да када размишљају како би могле да надмудре Владимира Путина, пажљиво воде рачуна да их то не одведе у правцу који би као исход имао – њихову пропаст.
Трамп је схватио још једну ствар. А то је да војни нуклеарни потенцијал који поседују поједине земље, а у Европи су то превасходно, Русија, Велика Британија и Француска, више нема моћ застрашивања као у давним шездесетим годинама прошлог века. Немогуће је данас замислити било коју државу која би се тек тако одлучила на употребу истог. Свако, превасходно, размишља о могућим контрапоследицама таквог чина.
Тачније, већа опасност прети од могућности да се нуклеарног оружја докопају неки терористички или други неодговорни покрети. Али тада бисмо се, на удару или контраудару, потенцијално, нашли сви ми који опстајемо на овој планети.
Другим речима, без суштинских, садржајних и поштених преговора немогуће је обезбедити мир. Убрзаним глобалним развојем технологије такав приступ чини се додатно неизбежним.
Припремила А.Ђ.
