18.12.2024 Скопље
Стваралачки почетак Душана Петровића (1962) везује се за другу половину осамдесетих година прошлог века када је после класичног образовања на Академији ликовних уметности са групом младих колега наставио да истражује нови квалитет савремене скулпторске форме у Ликовној радионици Студентског културног центра у Београду. У том подстицајном амбијенту развили су се у слободне стваралачке личности, постајући протагонисти „нове београдске скулптуре”. Извесне аналогије са „новом британском скулптуром” коинцидирају са проблемским контекстом времена.
У тој атмосфери изражених индивидуалности, истакнуто место припада Душану Петровићу. У временском луку од готово четири деценије он је стекао професионалну афирмацију и углед аутентичне стваралачке појаве, излагао је самостално и на релевантним изложбама у земљи и иностранству, а данас је професор (вајарства) на факултету. Настављајући континуирано да ствара, али мало повучен из жиже јавности, он је своје дозирано присуство на сцени потврђивао пронађеним ритмом самосталних изложби. Притом је креативни дискурс сваке његове нове поставке посвећен одређеном феномену форме и материјала.
О Петровићевој ванредној стваралачкој посвећености, готово пасији, сведочи и ова нова, јесења изложба „Свет у зеленом” отворена у београдској галерији Б2. До сада је радио у различитим материјалима (дрво, камен, бронза, стакло), али могло би рећи да изворности његовог дела па и стваралачком сензибилитету највише одговара дрво.
Изворна скулпторска мануелност, извођачка и техничка перфекција, поштовање особина материјала и његових експресивних квалитета, као и добро пронађен однос рука-машина, суперлативи су који прате овог вајара, а јасно су истакнути и на овој поставци. „Свет у зеленом” је комплексни Петровићев рад, својеврсна посвета дрвету, дијалог дрвета и човека као бића природе, о чему је у тексту каталога елаборирала Биљана Томић, духовни родитељ генерацији младих који су стварали у Ликовној радионици СКЦ-а.
Ову пажљиво конципирану поставку чини пет масивних чаша високих преко метар за чије је стварање аутор користио различите врсте племенитог дрвета – секвоју, гледић, палму, кедар, брест, а шеста дубока, исплетена чаша разним тракастим дрвеним елементима издваја се својом привидном лакоћом и транспарентношћу.
Поменимо, спонтано настао цртеж тушем „Чаша” из 1988. био је креативни окидач за овај пројекат. Израђене од пуног дрвета ове хумане скулптуре доминирају галеријом својим димензијама и пуном затвореном формом, масом и квалитетом материјала. Блиски идеалима поп-артистичке естетике, ови објекти су дизајнирани као стаклене чаше (столоваче) из домаћинства. Скулптуре су без назива али уз додатак Секвоја и бели оникс, Брест и пакистански оникс, Палма и пешчар… аутор истиче још један креативни елемент племенитих мермера и камена, невеликим постољима за ове џиновске чаше.
Душан Петровић говори о врстама дрвета, о квалитету, боји и форми и посебно указује на историјско порекло, на године старости, на трагове времена и њихова значења у теорији и литератури. Али, интегрални део овог пројекта посвећен саги о дрвету, кључ концепта, истакнут је у сваком раду. Просторну инсталацију Чаша, прате зидни панои професора Михаила Грбића са Шумарског факултета. Синергија је створена фотографијама и стручним текстом о историји, митологији, пореклу, са есејима о метаморфози сваког дрвета које је вајар обликовао у чашу. Очито, жива интеракција научника и уметника и њихови сензуално-визуелни флуиди пажљиво су структурисали поетску димензију ових радова, њихову луцидност и визуелну енигматичност.
Припремила А.Ђ.
