07.12.2024 Скопље
Новембарски дани у Београду често су мирни као да смо сви некако утихнули, а наш дух се припрема за децембарску претпразничну еуфорију. Међутим, овај децембар се разликује од других, јер се у београдској чаршији осећа мирис југоносталгије, а све је то изазвано, с једне стране фотографијама једног модног часописа, а с друге грађевинским подухватом рушења хотела „Југославија”.
Гледајући фотографије иконе Југославије, бренда и симбола једног времена – Лепе Брене – у престижном листу „Вог Адрија”, опет смо доспели у подељено друштво, два супротстављена табора, браниоце југоносталгије и уметничке слободе, и опоненте који су у томе видели понижавање и угрожавање радничких права и класну поделу, управо оно што не можете да кажете за бившу државу. Југославија је симбол брисања подељености, јер је понекад пружала и претерану једнакост, као што је био случај у изједначавању република с аутономним покрајинама, чије последице осећамо и данас.
Кад сагледамо колико су емоција произвеле у нама те фотографије, можда постоји нада да опет можемо да се вратимо на прави пут, да морално посрнуће које смо доживели на територији свих република буде завршна фаза после које креће опоравак. Тежња ка помирењу у региону и усмереност једних на друге могу довести до тога да овај део Европе опет буде бренд, као што је то била Југославија.
Да, сада сам илузиониста и нереална. Оповргавају ме спортска такмичења где се више осећа национална нетрпељивост, а мање спортски дух, коментари на друштвеним мрежама који су препуни међусуседских свађа, оптуживања чија је кривица за деведесете већа и мерењем ко има већи број жртава, као да се такмичимо чије је страдање веће, уместо да имамо емпатију, јер људски живот превазилази територијалну, националну и верску припадност. Али опет имамо наду да ће музика и култура успети да нас приближе и на неки начин залече ране, посао који често политичарима иде много теже јер, понекад, у борби за подршку мало и запну.
Можда не би требало за све да кривимо политику, већ да кренемо од себе, да видимо шта можемо сами да урадимо, да будемо више усмерени на ближње, да не јуримо за небитним стварима, због којих често изгубимо нит с породицом, која је основа свега. Сачекајмо комшију, придржимо му врата од улаза, бацимо смеће у канту, не гурајмо се сви на иста врата у градском превозу… Све то можемо обухватити једним: „Будимо људи, није тешко!”
Осврнула бих се и на рушење хотела „Југославија”, што је у неким друштвима нормална ствар, а код нас је скандал. Разумем да свако од нас, посебно људи из Београда, али из некадашње Југославије, има успомене из тог култног хотела, да то изазива посебну емоцију, али нестанком те грађевине не нестају успомене. Нико их неће истргнути, можда смо ми сами највећи непријатељи тих успомена, јер смо их дубоко потиснули и оживљавају само када нам служе као механизам у борби против нечега.
Полазим од себе, јер сваког дана пролазим поред хотела, који нисам ни примећивала. Нисам обраћала пажњу на његово сивило, због којег као да је заробљен у старим временима, а сада, кад нестаје, буде се емоције. Сећам се кад ме је сестра први пут довела испред њега, те давне 1996. године.
Догађаји у вези с хотелом „Југославија” повод су за провалу лицемерја, јер неки људи стално имају потребу да буду против нечега, да се буне и да бране оно што до јуче нису ни примећивали. Кад ће доћи тренутак да будемо мање себични и ослобођени стега противљења свему? Да гледамо на нове подухвате као на могућност да нове генерације створе своје успомене. Тај нови хотел неће бити „Југославија”, али ће сигурно бити место где ће се стварати нове анегдоте, заказивати први љубавни састанци, а можда некад из тог хотела крене и иницијатива за окупљање некадашње Југославије у новом формату.
Волимо оно што је било. Југоестетика је занимљива, има своје особености. Прошла времена су прошла. Окренимо се будућности и будимо бољи људи, а тиме ће настати и нови концепт естетике и нова места за још лепше успомене.
Припремила А.Ђ.
