25.11.2024 Скопље
Наведена стања често настају као последица лоших навика у исхрани. Текст пишу: др Блаженко Вуковић, ендокринолог мр. сц. мед и Маја Тубић Бановић мр пх. специјалиста нутриционизма.
Дијабетес (дијабетес мелитус), у народу познатији и као шећерна болест, јесте хронична болест метаболизма када тело не може да регулише хронично повишену концентрацију шећера, односно глукозе у крви. Ово је често болест без симптома и у великом броју случајева открива се случајно. Сматра се да је више од 30% особа са дијабетесом тип 2 и даље неоткривено.
Савет 2: Најважнију улогу у настанку дијабетеса тип 2 (ДМ2) имају фактори који се стичу током живота, од којих је најзначајнија прекомерна телесна маса. Драматичан пораст инциденције гојазности прати и повећање инциденције дијабетеса овог типа. Други фактори који имају улогу у настанку ових обољења су и породична историја, исхрана, старост пацијента, мањак физичке активности и уопште стил живота. Неки од класичних симптома болести су појачана жеђ, учестало мокрење и стална глад.
Тип 2 дијабетеса је карактерисан повишеним ризиком за макро и микроваскуларне компликације, односно компликације на великим и малим крвним судовима. Најчешћу неуролошку компликацију представља дијабетичку неуропатију која се јавља већ у првој години трајања ДМ2, а доводи до постепеног губитка интегритета најдужих нервних влакана, са симптомима који почињу у прстима и стопалима. Пацијенти најчешће описују као бол, жарење, трњење, осећај боцкања и нелагоду, уз честе грчеве. Дијабетичка полинеуропатија је уско везана за губитак осећаја у ногама, а у комбинацији са ангиопатијом (компликацијама на крвним судовима) значајно повећава ризик за развој дијабетичког стопала које често завршава са гангреном и коначном ампутацијом.
Сами симптоми неуропатије значајно смањују функционалну способност пацијента као и квалитет живота. У терапији болне полинеуропатије користе се лекови попут антидепресива, као и лекови за неуропатску бол. Веома значајно место у лијечењу дијабетичке полинеуропатије заузима алфа-липоинску киселину (АЛА) која значајно умањује симптоме полинеуропатије. Ова киселина представља моћан антиоксиданс са потенцијалом да умањи оксидативни стрес, побољша основну патофизиологију неуропатије и смањи бол, те осећај „мравињања“, пецкања и утрнулости. Алфа-липоинска киселина може да се користи у виду инфузије или орално у облику капсула, таблета и других пероралних облика. Најчешће коришћена доза у лечењу дијабетесне полинеуропатије је 600мг. У клиничкој пракси показано је да је алфа-липоинску киселину најбоље користити у периоду прије појаве самих симптома, најмање три мјесеца годишње у циљу превенције испољавања симптома дијабетичке полинеуропатије.
Храна без хране: Стање инзулинске резистенције (ИР), метаболичког синдрома и дијабетес мелитуса тип 2 настаје често као последица лоших навика у исхрани. Исхрана која доводи до настанка инзулинске резистенције је богата такозваном „фоодлесс фоод“, односно храном која то није. Тако долази до апсурдне ситуације у којој особа једе, има вишак телесне масе, док је тело у ствари изгладњело. Због тога је, уколико се проблем жели решити у основи, кориговање исхране је неопходно. Корекција исхране значи промјену цјеложивотних навика. То није дијете на кратки временски рок, већ коријените промјене навика и усвајање нових. Овај процес никада није једноставан, брз и статичан, јер се временом мијења и надограђује. Примарно је потребно из исхране избацити рафинисане угљене хидрате, односно бели шећер, бело брашно, рижу, као и све производе које садрже. Намирнице као што су кромпир, цвекла, мрква и остало гомољасто и коријенасто поврће, природно садрже велику количину скроба који кухањем или печењем прелази у једноставније угљене хидрате, и због тога доводи до, непожељног, наглог скока шећера и инзулина у крви. Ако се ове намирнице једу термички обрађене, треба пазити на њихову количину и комбинацију у оброку, међутим свежа цвекла или мрква могу да се једу, не пратећи количину.
Свако ко се први пут сусретне са ИР и ДМ2 и након што прочита претходне смјернице реагује у најмању руку забринуто: „Шта ћу онда уопште да једем? „Најбољи савет који можете да следите је да се фокус пребаци са „оног што треба избацити“, на шта „оно што треба убацити“ у исхрану. Чак и са дијагнозом ИР или ДМ2 дозвољено је и могуће је све, само је питање у којој мјери и у којој комбинацији. Увијек и свугдје је битна мјера.
Припремила А.Ђ.
