16.12.2024 Скопље
Нада побеђује и бол и губитак и није ли мисија филма управо у томе да гледаоца подсети на наду и на могућност да је чак и у мраку могуће пронаћи и мало светла. А победнички филм 4. РСИФФ – Red Sea International Film Festival у Џеди (КСА), према одлуци жирија на челу са Спајком Лијем, упркос мраку и тежини приче инспирисане истинитим догађајима осваја тим танким, а моћним зраком светлости наде да се окрутност дечје судбине може излечити. Због тога је „Златни јуср” за најбољи филм на фестивалу уручен тунишанском редитељу Лотфију Ашуру за потресан и снажан ауторски филм „Црвени пут”.
Овај позоришни и филмски редитељ познат по награђиваним представама у Лондону, Паризу, Тунису и Авињону и по кратким и дугометражним документарним и играним филмовима попут „Отац”, „Закон јагњета” и „Гори нада”, сада је пред светску публику донео свој магично-реалистички „Црвени пут” у којем су смрт, патња и туга део животног циклуса и лекција о одрастању. И победа живота.
Главни јунак ове Ашурове приче је четрнаестогодишњи Ашраф, малени пастир негде дубоко у тунишанским планинама. Када га група џихадиста изненада нападне, он постаје сведок бруталног одсецања главе рођака Низара са којим је чувао стадо оваца и бива приморан да одсечену главу однесе назад својој породици као мрачну поруку џихадиста. Трауматизован овом трагедијом Ашраф мора да се суочи са сопственим страховима и одведе своје рођаке на место напада да извуку Низарово тело. Кроз тај сирови приказ дечаковог путовања у превазилажењу бола, страха и трауме, филм представља моћну нарацију о убрзаном одрастању у којој се преплиће лично са политичким. Заснован на истинитој причи укорењеној у друштвеној стварности руралног Туниса, Ашуров „Црвени пут” улази у дубине рањене младе душе која се бори са траумом губитка и апсурдом насиља. Комбинујући натурализам са елементима из снова, филм истражује и деликатну равнотежу између стварности и подсвести, трагајући за искупљењем главног јунака и подсећајући нас на окрутну судбину која често задеси децу у зонама сукоба. И на овакву филмску тему тешко је остати равнодушан. Није остао ни амерички редитељ Спајк Ли којем је тема дечјег страдања блиска, јер се њом ангажовано бавио у документарном филму „Четири девојчице”.
Иначе, Ашуров „Црвени пут” је и прва копродукција између Туниса и Пољске, што му је обезбедило и учешће изврсног директора фотографије Војчека Старона, који је дао велики допринос стварању магично-реалистичких слика и јединственог гласа природе. На самој додели „Златног јусра” Старон се на великој сцени нашао уз Лотфија Ашура и председника Спајка Лија. И било је то вече заједничког тријумфа у новом дому РСИФФ-а у историјском делу Џеде Ал-Баладу, у који се од овог издања уселио фестивал.
Више од 120 филмова, њихови аутори и протагонисти и многе филмске звезде прошли су уз срдачан дочек у овом новом дому. На овој зимској температури у Џеди која се оком дана кретала најчешће око 39 степени није увек било лако. Са тако високе температуре ваљало је стално улазити у превише расхлађене фестивалске просторије и дворане у којима се током пројекција температура спуштала и до 17 степени Целзијуса. Арапски свет једноставно обожава еркондишен, разумем и зашто, али је сваком просечном „западњаку” нагла промена температуре велики телесни шок. Можда је и то део чаролије овог најмлађег (али и видно најбогатијег) арапског филмског фестивала. А међу значајним фестивалима из овог дела света, од Ел Гуне, Каира, преко Маракеша па до Џеде, постоји велика конкуренција, која се ове године огледала и по свесно одабраном преклапању термина одржавања. Рекла бих – на штету свима, јер оваква врста „трвења” лоше се одражава и на доступност филмова за премијере, али и доступност и филмских и медијских гостију. Негде ипак верујем да ће челници сви ових фестивала ускоро можда негде заједно сести и направити договор који ће донети добра за све…
Припремила А.Ђ.
