03.03.2025 Скопље
Дубоко сам уверен да нема сигурности ако се плашите гласова, мишљења и савести сопственог народа. Ово упозорење које је недавно на Минхенској безбедносној конференцији европским политичким елитама упутио потпредседник САД Џеј-Ди Венс један је од најбољих примера на који начин се односи и прилике у свету мењају и ко је за те промене спреман, а ко их дочекује невољно. Избалансирана спољна политика, чување мира, пружање руке и сарадња са свима, али уз поштовање српских националних интереса и суверенистички приступ карактеришу курс Србије у последњих десет година. Баш такав правац сада почиње да доминира и светском дипломатском сценом.
„Дипломатија мора превладати, а не бесконачно крвопролиће. Србија подржава сваки напор ка постизању мира и стабилности у Европи и свету. Сада је време за храбре потезе”, истакао је председник Србије Александар Вучић, обративши се овим речима америчком председнику Доналду Трампу на друштвеној мрежи „Икс”. Написао је да први човек САД показује право лидерство, залажући се за окончање сукоба између Русије и Украјине.
На значај наше земље и њене досадашње политике, указао је пре неколико дана и амерички економиста, аналитичар јавних политика и професор на Универзитету Колумбија Џефри Сакс, рекавши да Србија, која је веома цењени саговорник у региону и свету, може да погура све своје суседе и оценио да би за Београд било најбоље да Кина и ЕУ наставе отворену трговину и конструктивне односе, а Србија европски пут. Нови политички ветрови који дувају преко Атлантика, готово је извесно, озбиљно су уздрмали европске елите. Политички кредит на основу кога су безбрижно живели последњих више од 70 година приближава се крају.
Да се свет драматично мења, могло се закључити након што је Доналд Трамп поновно стигао у Белу кућу. Ствари је сумирао фински председник Александер Стуб, који је цитирао речи које се (готово је извесно – погрешно) приписују Лењину, према којима „постоје деценије у којима се ништа не догађа и недеље у којима се догађају деценије”. У историји много пута смо видели како се поредак мења, често у време великих ратова у које су укључене велике силе. Такви су примери Француске револуције, Наполеоновог прекрајања Европе и касније његовог пораза, онда ситуација након револуција 1848. и 1849, ратова 1870, па све до Првог светског рата, Другог светског рата, као и прекрајања након пада Берлинског зида. То су тектонске промене и сада поново долази до преслагивања карата. То је ситуација коју гледамо с политиком коју је највише довела нова америчка администрација.
Зато је на Минхенској безбедносној конференцији многе учеснике уздрмала порука Џеј-Ди Венса да је време за преиспитивање америчке безрезервне подршке Украјини и позив Европи да преузме већу одговорност. За разлику од видљивог шока међу европским елитама, амерички председник Доналд Трамп говор потпредседника је назвао одличним, а сличне реакције стигле су и из Русије. А шта је рекао Венс? На почетку је нагласио да претња о којој се највише брине у односу на Европу није Русија, није Кина, нити било који други спољни актер, већ да су то унутрашњи фактори. Како је навео, то је узмицање ЕУ од неких њених најосновнијих вредности: вредности које дели са САД. Слобода говора, поштовање крајње десних политичких опција, контрола миграција…
„Слобода говора је, бојим се, у повлачењу. У комичне сврхе, пријатељи, али и у циљу говорења истине, признаћу да понекад најгласнији гласови за цензуру долазе не из Европе, већ из моје земље, где је претходна администрација претила и малтретирала компаније, власнике друштвених мрежа, приморавајући их да цензуришу такозване дезинформације”, нагласио је Венс и поручио да уколико на изборима учествују плашећи се сопствених бирача, Америка не може ништа да учини за њих. Упозорио је европске елите и, како је рекао, то ради без дозе хумора.
„Ако америчка демократија може да преживи десет година држања лекција од стране Грете Тунберг, преживећете и ви неколико месеци Илона Маска”, нагласио је Венс.
Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Владислав Јовановић каже да је Венс саопштио реалност ЕУ са којим се она досад није сусретала и није припремљена за такву врсту изненађења и третмана.
„Нове промене наговештавају велики идеолошки јаз који се створио између САД и Европе, јер је Стари континент у својим рововима са разним новотаријама који се тичу основа људске егзистенције и поигравају се са многим идејама. Збуњују људе, док се Америка ослобађа од тих тамних наслага и излази на царски друм здравог разума природног закона и дефинише себе као велику силу која ће прво да мисли на себе, а онда на остали свет, што би требало да буде идеја водиља за сваку државу. И то је нешто што свет почиње да манифестује, јер је САД муњевито прихватила за ЕУ прокаженог непријатеља, вероватно и за свагда, Русију, као себи равноправног партнера у дијалогу у томе како да превазилазе садашње кризне тачке и како у брзом ритму да нормализују и унапреде међусобне односе у обостраном интересу у свом сферама”, каже Јовановић.
Додаје да то сада збуњује ЕУ која није израсла до тих висина да то разуме, што је један од доказа да она не види излаз. Готово је извесно да ће Европска унија дуже време бити у политичком ауту у односу на светска кретања и питање је како ће даље налазити излаз – у јачању сопствене кохезије, што су пре 30 година покушали да је претворе у државу и то није прошло. А сада још мање има шансе да то прође, а с друге стране, светски ветар сада више иде у корист неких других светских истакнутих сила које су се боље национално организовале.
„Европа много заостаје и биће јој потребно четири, пет година да се разјасни да ли ће и даље остати цела или ће ићи на неке регионалне поделе које ће лабаво међусобно сарађивати или ће неке земље да се откаче од ње”, сматра Јовановић.
А Слободан Зечевић из Института за европске студије каже да ће говор Венса у Минхену бити упамћен у историји тих геостратешких форума и упоредио бих га по значају са Путиновим из 2007. године и овај из Минхена обележава заокрет у спољној политици САД и то заокрет у односу на време од рушења берлинског зида, а можда и од 1945. године, па до данас. Наравно, он је рекао неке непријатне ствари које Европљани баш и не воле да чују – говорио је о слободи изражавања, миграцијама да нико није консултовао европске грађане о овом питању. Говорио је и да не треба правити санитарни кордон око странака деснице у успону, у Шпанији, Француској и Немачкој и очекивања САД да се те странке укључе у власт.
„То је био један револуционаран говор када је реч о односима САД и ЕУ. Очекује да Европљани много више улажу у наоружање и да ће се Американци окренути неким другим кризним жариштима у свету, пре свега у Азији. Европљани су лоше примили, пре свега тај мејнстрим Европа, пре свих Шолц и Макрон, а ни остали нису били мање изненађени и не могу да се опораве од свега тога. Паралелно са тим говором Венса иде и покушај рапидне нормализације односа између САД и Русије условљене решавањем рата у Украјини”, наводи за наш лист Зечевић.
Када се озбиљно погледа, прво питање које треба поставити је каква је ЕУ политика. Она коју заступа Литванија или Шпанија? То никако не могу бити исте политике. Многи оцењују да због отвореног довођења неколико милиона миграната Европљани више немају миран сан. Због недостатка стратегије може се закључити да је ЕУ одавно изгубила корак с велесилама попут САД, Кине и Русије. То може да се види у многим аспектима, попут државног развоја, војне млитавости, али и у развоју кључних технологија попут вештачке интелигенције. Независно о смеру у којем Доналд Трамп води САД, а Владимир Путин Русију, једно је јасно – обојица су зацртала јасан смер и држе га се. ЕУ, с друге стране, оставља утисак као да је потпуно изгубила компас и нема никакав конкретан смер.
А ко води ЕУ? Урсула фон дер Лајен, коју чак и у европским медијима питају за наводно тајне договоре у вези са вакцинама за вирус корона, оптужујући је чак и за непотизам и нерационално трошење државног новца, а критикована је и док је била немачка министарка одбране. Зато ни међу познаваоцима бриселске политике нису ретки они који од такве ЕУ очекују да се првенствено бави сопственом бирократијом, политикама „инклузивности” које у пракси немају много везе са стварним животом становника Европе, а главне уредбе се односе се на то да су чепови неодвојиви од боце.
Негативну селекцију смо осетили на својој кожи јер ЕУ више од десет година није могла да натера Приштину да спроведе Бриселски споразум, чији је била гарант. Парадигма је пример када се висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини, задужена за питање Косова, у једном тренутку расплакала. То је бизаран пример како се лидери ЕУ понашају у озбиљним ситуацијама. Да се нешто ипак мења, сведоче речи председника Хршћанско демократске уније и кандидата за канцелара Немачке Фридриха Мерца који је, иако је велики атлантиста, после победе на изборима најавио самосталну Европу.
„Нисам веровао да ћу икада ове казати, али сада је апсолутни приоритет постићи јединство у Европи и Европу до те мере ојачати да се корак по корак осамостали од САД”, истакао је Мерц.
А шта Србија ту може да очекује? Владислав Јовановић каже да нам те промене у једном делу иду нама наруку, али нас и опомињу да не заостајемо. Истиче да морамо да се на неки начин усклађујемо са тим новим критеријумима.
„Оно што смо већ изабрали је добар почетак, а то је да се колико можемо држимо суверености и независности, војне неутралности и отворености за сарадњу са свима, у обостраном интересу. Проблем је што имамо неколико тегова који су други створили и они затежу према нама. То нас ограничава у нашим надањима, пројектима и спољнополитичким намерама. Ту пре свега мислим на Косово које је насилно отето иако је наш део територије и Република Српска према којој су се досад чинили и чине последњи акорди форсирања расплета, који не иду у корист српском народу у БиХ. Та два тега нам ограничавају и кретање и изборе, али то је и шанса за нас, јер ако је и САД схватила да не треба да има тегове на ногама широм света, а један од њих је и вештачка држава на КиМ, то можда њима неће више бити примарно, а ако није њима, онда ће морати и друге земље у Европи које су потрчале за Америком у том процесу да почну другачије да размишљају”, наводи Јовановић.
Додаје да се повећавају шансе да се решавање питања Косова и Метохије врати у легалне оквире, а то је да се престане с оспоравањем територијалног интегритета Србије.
„Потребно је да се води прави дијалог о томе које ће најбоље решење за косовске Албанце да буде нађено у заједничкој држави. А што се тиче РС, то је питање које може да иде у два правца – ка централизацији и уласку у НАТО, што је форсирала Бајденова администрација и друга варијанта која се ствара с Трампом, који баш и не мари толико за НАТО као целину. И не види због чега би насилно један део народа у БиХ држали у заједничкој држави која готово да не функционише и која није по вољи свих”, истиче Јовановић.
Будући да је Трамп спреман за спровођење решења које нема препрека сигурно ће уочити да то није здраво и овом проблему ће прићи на један принципијелнији начин, наводи бивши шеф дипломатије СРЈ.
„Интерес свих може да буде са већим уважавањем српског народа давањем легитимних права. То су перспективе које су могуће, нису извесне, али су сада с већим шансама да буду размотрене него што су биле до сада. Ми треба да истакнемо да смо се ми залагали од избијања украјинског рата за мир јер су то нама блиски, словенски народи и нисмо могли да подржавамо то ратно стање, кланицу изазвану у том рату у Европи”, истиче Владислав Јовановић.
Слободан Зечевић пак наводи да имамо сличну позицију коју има и садашња америчка администрација и да то обавезно треба да истакнемо у први план – да је Србија као земља увек била за мир у Украјини и да су наше позиције које имамо последње више од три године исти као што има Трампова администрација.
„Друга ствар је да нама нормализација односа између САД и Русије може да иде у прилог у наредном периоду у смислу да се олабави притисак који трпимо зато што нисмо увели санкције Русији и ту ситуацију треба да искористимо у смислу да ће и други сада имати могућности да укину санкције Москви. Нико раније није желео да разговара са Русијом. Ако се већ размишља о нормализацији економских односа и повратку великих америчких и европских компанија на руско тржиште, то је потпуно нова и револуционарна ситуација у свету. Све је условљено постизањем мира у Украјини, што је сада главни задатак у наредна три месеца, према Трамповој процени. Ако у томе успеју, отвориће се перспективе за нормалну економску сарадњу”, закључује Слободан Зечевић.
Припремила А.Ђ.
