03.03.2025 Скопље
Припадницима оружаних снага САД у Европи не иде лоше. Далеко од правог ратишта, одлично опскрбљени свиме што им падне на памет, без икаквог страха од домаћина или њихових органа гоњења, склони „крупним речима” и непримереном понашању, момци са западне стране Атлантика овде се осећају као код куће. Па и више од тога, јер имају и нека права о којима они „које су дошли да бране и чувају” могу само да сањају. Тако је својевремено било у Западној Немачкој, Италији и Француској, а у једном периоду и на Балкану.
Војници САД у Европи, званично, нису окупатори. Ипак у многим случајевима као да јесу. За њих закони земље у којој су лоцирани, једноставно, не важе. Како подсећају пољски медији: „Основу за присуство америчких војника у овој држави чини договор СОФА којим се та сарадња регулише, као и двострани споразум између Варшаве и Вашингтона. Сагласно поменутим документима, амерички војници који изврше било какво кривично дело потпадају под јурисдикцију САД, чак и у случајевима када су то дело извршили против грађана Пољске. У пракси то значи да поменути виновници било каквог преступа, без обзира на његову тежину, могу бити враћени у матичну државу чиме би избегли гоњење од стране пољских органа и судова.”
Сетимо се, у ништа бољој ситуацији нису својевремено били ни житељи Западне Немачке. Напротив, али тада су Американци заиста могли да се понашају као окупатори пошто су успоставили нову, своју власт на територији пораженог противника. И ту су се војници САД понашали као у својој кући, мање размишљајући како да помогну Немцима у обнови земље а више како да из дате ситуације извуку нешто за себе.
У случају Пољске ствари, ипак, стоје нешто другачије. Наиме, амерички војници овамо нису дошли непозвани. Напротив. Онога дана када су у Варшави донели одлуку да се прикључе НАТО-у отворили су широм врата трупама других земаља, такође чланицама алијансе. И не само то, овде су јасно истакли своју жељу да постану најјаче америчко војно упориште на континенту, да се управо њихова земља претвори у оно што је некада, силом прилика, била већ поменута Западна Немачка. Тешко је веровати да надлежни претходно нису добро проучили у шта се упуштају и какве све проблеме може да изазове присуство страних трупа.
Такође, током рата у Украјини који се већ увелико ближи каквом-таквом разрешењу, добити војно појачање са западне стране Атлантика, и са тим у вези безбедносне гаранције, није се сматрало неразумним. Промена долази са сазнањем да у Европи тешко да ће бити великог рата попут два претходна, као и због чињенице да су у Вашингтону јасно најавили да више не желе да највећи терет финансирања алијансе пада на њихова плећа. Напротив, потенцијалног противника су пронашли на сасвим другом крају света, на Далеком истоку.
Нису Пољаци једини којима амерички војници загорчавају живот. Практично свуда где се налазе њихове базе проблеми су слични. Реч је превасходно о шверцу наркотика, цигарета, алкохола, свакојаке техничке робе, бахатом понашању… Објективно, момци у униформама са америчким ознакама не разликују се много од њихових колега из других армија. Можда мало каубојскије, али свакако примерено узрасту и служби коју обављају. Слична искуства имали смо и ми у време ратова на Балкану када смо морали (и не само ми) преко своје територије да пропуштамо америчке конвоје под пуним наоружањем.
Недавни маневри неколико земаља НАТО у Румунији, Бугарској и Грчкој нису се ни по чему разликовали од уобичајеног понашања војски. Сви путеви били су им проходни, све рампе подигнуте, снабдевање и смештај обезбеђени. Локални живаљ могао је само немо да посматра кретање борбених возила, камиона, тенкова, надлетање авиона…
Али, вратимо се Пољацима. Они су се нашли у извесном процесу трансформације НАТО-а. Најновијим изјавама америчког председника Доналда Трампа опстанак алијансе доведен је озбиљно у питање. Управо су САД биле њен главни ослонац и финансијер. Приче о формирању неких нових, европских оружаних снага могле би целу ствар додатно да погоршају. Јер ЕУ није заједница заснована на безбедносним постулатима, него на пословним. Одбрана је, што не рећи, са великим задовољством препуштена западном моћнику. То се сада Европљанима обија о главу.
Какав излаз из свега ће за себе пронаћи Пољаци, какав Немци који никада нису крили жељу да постану газде на континенту, какав Британци као главни противници Немаца, какав Французи, Италијани, мале земље, укључујући и оне које нису чланице НАТО-а, остаје тек да се види. Па можда и кроз локалне сукобе. Дотле, треба истрпети Американце.
Припремила А.Ђ.
