ПОСЛЕ ОСМАНЛИЈА, ПОПЛАВА

29.04.2025 Скопље

Ових дана, бивши министар спољних послова Бујар Османи поново се појавио у јавности, изазван неким изјавама премијера Христијана Мицкоског о томе како је водио спољну политику. Он је премијеру у писаној поруци одговорио да је о македонским етничким питањима преговарао транспарентно и уз одобрење институција, а да су напади на њега усмерени зато што је Албанац и са намером да политичаре из албанске заједнице у земљи прикаже као безвредне.

Укратко, то су биле линије између премијера и бившег министра спољних послова, што је мање-више нормална ствар у сталној политичкој борби.

Па, оно што политичари размењују једни са другима је једна ствар, али оно што народ види и осећа је друга ствар, јер је народ једини показатељ да ли се води добра или лоша политика.

Али, почнимо редом. Као новинар, дуго пратим дешавања у македонској спољној политици, укључујући и током мандата када је Бујар Османи био на челу македонског Министарства спољних послова, па узимам себи слободу да коментаришем тезе које износи у својој писаној поруци.

Прво, нико није доводио у питање Османијев легитимитет као тадашњег министра спољних послова да води спољну политику, али су му сви, укључујући и неке од Албанаца у земљи, јасно рекли да треба да се дистанцира од питања идентитета која се тичу македонског народа. Да будемо јасни, македонски политичари немају мандат за питања идентитета, или једноставно речено, она НИСУ ПРЕГОВАРАЧКА! А оно што је Османи урадио јесте да је не само у неколико наврата тајно одлазио у Софију да преговара о питањима идентитета, већ је и убеђивао македонску јавност овде да немамо шта да изгубимо ако прихватимо бугарске услове. Чак нам је и цртао по табли, као да нисмо могли да разумемо шта нам говори. То није било понижење и девалвација већинског македонског народа.

Штавише, каже да је преговарао у име Републике (како воли да је назива са квалификатором) Македоније, са пуним мандатом од Парламента, премијера, председника државе и институција. Ово није баш тачно. Османи је потпуно бојкотовао Парламент, одбио је да се појави пред Парламентарним одбором за спољне послове и обавести о томе шта се преговара са Бугарском, а друге институције је искључио из било каквих информација о напретку преговора са званичном Софијом. Чињеница да је добио бланко дозволу од премијера, потпредседника владе за европске послове и председника земље да води преговоре не може се сматрати релевантном, с обзиром на чињеницу да су морали да се повинују захтевима ДУИ-ја како случајно не би пала влада и како би морали, не дај Боже, да се прерано опросте од својих позиција.

Када је стигао француски предлог, Османи је најавио транспарентан процес, дебату о предлогу, а затим и заједничку одлуку о томе да ли је он прихватљив за нас. Лично сам присуствовао тој јавној расправи где је „француски предлог“ представљен медијима у Клубу посланика, која је трајала, ни више, ни мање, 52 минута.

Замислите, за предлог који је сахранио европску будућност Македоније и ставио земљу у подређени положај у односу на другу земљу, није отворена озбиљна друштвена дебата у којој би учествовали стручњаци, професори, јавне личности и политичари. Дискусија која је могла трајати месец, два, или чак пет, спроведена је за једно поподне. И то је био исти предлог који је бившем премијеру „расекао стомак као ножем“, а тадашњем председнику земље се замрачило пред очима. Нису им га дали ни у Парламенту. И Османи је ово сам прогурао, симулирајући неку врсту институционалне дебате док су хиљаде грађана протестовале на улицама и захтевале да се то не прихвати.

И поново, у писаној поруци, Османи наставља да истиче искључиво сопствене заслуге за све што се догодило док је био на функцији. Без трунке скромности, каже да је „под његовим вођством Македонија постала председница ОЕБС-а“, спасао је Организацију од пропасти и успоставио светски мир. А то није баш тако. Кандидатура за ОЕБС је био процес који је почео много раније, а чињеница да се председавање догодило управо током његовог мандата је чиста случајност, срећа, једноставно се то човеку догодило.

Такође каже да смо за његовог времена постали прва земља Западног Балкана која је успоставила стратешки дијалог са Сједињеним Државама. Очигледно заборавља да за те заслуге треба мало да се врати у прошлост и призна да је Стратешки дијалог о коме говори заправо део Стратешког партнерства које је Македонија успоставила са САД 7. маја 2008. године.

Бивши министар додаје и да смо у преговорима са Бугарском и током целог процеса европских интеграција успели да заштитимо македонски језик – без фуснота, без објашњења, са јасном формулацијом у преговарачком оквиру. И ово није истина. Бугарска је поднела образложење које је депоновано код ЕУ и које ће бити активирано у одређеном року. Вероватно ако икада приступимо Унији, онда ће изаћи на видело та „фуснота“ у којој јасно стоји да „не постоји македонски језик“. Македонска етничка, културна и историјска посебност није брањена ни речима ни делима. На сваком кораку нас ословљавају са „Северномакедонцима“, македонска култура се дрско представља као бугарска, почевши од македонских народних песама, фолклора, обичаја, ношњи и слично. О историји да и не причамо. Ако се историја брани, зашто је онда Османи прихватио историјске наруџбине?

Даље објашњава да је у Министарству спољних послова доминирало дипломата македонског етничког порекла, са искуством и ауторитетом, управо зато да није било простора за импровизацију када су у питању осетљива питања. Зашто је онда било протеста македонског дипломатског савеза, који је оптуживао искусне дипломате да су маргинализовани, кључна места у свету годинама су без амбасадора, док су у Њујорк и околину слати водитељи и други заслужни чланови странке тадашњег министра који нису имали никакве везе са дипломатијом?

Македонски народ није имао проблем са етничком припадношћу званичника, већ са неспособношћу. Фатмир Бесими, члан његове странке и такође Албанац, такође је био у истој влади. Човек је управљао државним финансијама. Да ли га је неко приметио и захтевао да се склони из финансија управо зато што је Албанац и мање вредан и способан? Не, нико не примећује да је Османи Албанац, заправо, био је и министар здравља, али примећују да он никада не може имати тај осећај када су у питању питања идентитета другог народа. Као Албанац, ревносно се бавио лобирањем за признање Косова, толико се уплео у целу ствар да су се македонски грађани у једном тренутку с правом запитали чији је он министар, македонски или косовски?

Његов проблем је био што се дистанцирао од институције коју је водио и узео себи слободу да самостално доноси одлуке. Слушао је свог политичког ментора Ахметија и тако је водио спољну политику, уместо институционално, ишао је директно, чак и ако је то било на штету Македоније, али никада да би увредио Софију или Атину. Због таквог става, кажњен је од грађана на изборима, од свих, без обзира на етничку припадност. Казнили су га због лошег спољнополитичког учинка, а не због његове етничке припадности.

Једно је шта је премијер рекао о њему или неком другом политичару, али ово је перцепција народа. Издао је Македонце јер је најмање што је могао да уради било да препусти преговоре са Бугарском, посебно у области питања идентитета, онима који осећају шта значи бити ускраћен правом да постоје као Македонци са македонским језиком, историјом и културом. То би било врлински поступак са његове стране, баш као што би било врлински поступак рећи да су сви успеси државе заједнички и плод су рада многих других пре њега, а не само његовог. Оно што је заиста његова заслуга, као и његових сарадника из бивше владе, јесте само блокада македонских европских интеграција. Мора му се одати признање за то!