25.11.2025 Скопље
Након што је председница Гордана Сиљановска-Давкова у игру убацила предлог за нови, трећи протокол са Бугарском, који би јасно навео да идентитетска, језичка и културна питања не могу бити услов у европском процесу – политичка сцена се поново нашла на добро познатој тачки: између очекивања, скептицизма и старог страха од нових блокада.
Влада и даље остаје при ставу да се неће упуштати у тумачења. Став је да шеф државе има право да артикулише своје ставове у оквиру уставних надлежности, али извршна власт не види разлог да мења опрезну линију коју већ дуго заузима, а то је да пут ка ЕУ мора бити заснован на јасним гаранцијама, без проширених или алтернативних тумачења.
Овај приступ, колико год заштитнички звучао, има цену поткрепљеног неповерења: сваки нови захтев, сваки нови политички сигнал из Бугарске или Брисела, одмах се мери у центиметрима ризика.
Опозиција, међутим, ствари види другачије: не види нову дипломатску стратегију, већ је уверена да је ово прилика за још једно продужење. За СДСМ, председников предлог је само поље за дневну политичку маглу, а прави проблем, кажу, јесте што извршна власт не успева да спроведе реформе, па застој прикрива новим темама.
У Бриселу, међутим, реторика остаје непромењена: „тренутак за уставне промене је сада“. Сличне поруке стижу годинама. Македонија их слуша, али овог пута тражи нешто конкретно: да зна да ако направи промене, неће се поново суочити са новом баријером скривеном иза дипломатске формулације.
То је суштина захтева премијера Христијана Мицкоског – документ, закључак или формална гаранција да су питања идентитета заувек скинута са стола.
Аргументи премијера се надовезују на оно што он назива „ценом коју је Македонија већ платила“. Промена заставе, устава, имена државе – ове политичке трансформације се користе као пример да држава доследно испуњава захтеве, док поверење увек остаје неиспуњено.
Васко Наумовски, бивши потпредседник владе за европске интеграције, рекао је у изјави за „Слободен печат“ да је мало вероватно да ће се званична Софија обавезати да неће користити право вета по овим питањима, знајући да је претходна македонска влада прихватила та питања да буду део процеса, што, како истиче, сужава простор за маневар.
– Међутим, ако две уговорне стране постигну договор о регулисању неког међусобног питања, увек је могуће да се такав документ усвоји. У случају да постоји политичка воља унутар саме ЕУ, може се пронаћи начин да се превазиђу ове препреке, односно да се подстакне Бугарска да се уздржи од коришћења права вета када су у питању питања која нису повезана са копенхагенским критеријумима – рекао је Наумовски.
Бивши амбасадор у Бугарској, Марјан Ђорчев, рекао је за „Слободен печат“ да је за све крив Уговор о пријатељству и добросуседству.
– У том документу, у 14 тачака, тачно је наведено шта обе стране могу да ураде. Па, у једној од тачака наводи се да се овај Уговор може изменити дипломатским каналима од једне или друге стране. И то је основа за све врсте предлога – да ли ће то бити промена чланова Уговора, да ли ће то значити промену члана где се наводи рад Међувладине комисије која одлучује о новим протоколима… Са моје тачке гледишта, идеја председнице Сиљановске-Давкове је да упозори на несавршеност Уговора која подразумева прекид дијалога, а дијалог је неопходан, разговор између две земље је неопходан. Ово је Уговор о пријатељству, а не о непријатељству. Укратко, један од приоритета је да се истакне да је управо Уговор о пријатељству тај који изазива штетне ефекте у међусобним односима између Македоније и Бугарске и да га треба променити, надоградити и на крају ставити у фазу „тихог мировања“ – објашњава Ђорчев.
Када Уговор не функционише и када се своди само на историјска питања, додаје он, то значи да идете уназад уместо напред.
– Ми смо суседи, треба да живимо. Бугарској је потребан Коридор 8, а и нама је потребан. Корист је двострана. И тако треба гледати на ствари. Уместо да Уговор о добросуседству унапреди односе између две земље, он их је практично вратио уназад. Стога је сада потребан лек да би овај уговор био користан за обе стране. Ако се крши наш државни интерес, ако се ревидира наша историја, онда овај уговор не доноси пријатељство, већ непријатељство. Исто важи и за Бугаре – каже Ђорчев.
Упркос неколико покушаја, нисмо успели да добијемо званичан став ни од бугарског Министарства спољних послова ни од Владе у Софији.
Оно што следи, барем формално, зависиће од тога како Бугарска прочита предлог новог, трећег протокола.
Припремила А.Ђ.
