26.11.2025 Скопље
Скоро две трећине раса паса има значајну количину вучјег ДНК што је повезано са тиме да су се домаћи пси и вукови укрштали током протеклих неколико миленијума, показало је најновије истраживање објављено у Зборнику радова америчке Националне академије наука.
Истраживач у америчком Музеју природне историје и водећи аутор овог истраживања Одри Лин, изјавила је да је могуће да се пси и вукови укршају, али да је хибридизација ретка.
„Пре ове студије, консензус је сугерисао да пас не може да има много, ако и имало, вучјег ДНК да би био пас“, рекла је она.
У сарадњи са својим колегама, Одри је анализирала хиљаде вучјих и псећих генома доступних у јавним базама података и том приликом је откривено да 64 одсто модерних раса паса има вукове за своје претке, чак и мале чиваве.
Установљено је да су две расе са највише вучјег ДНК чехословачки вучјак и сарлошки вучји пас.
Међу расама популарним као кућни љубимци, а које нису резултат намерног укрштања, са највећим процентом вучјег ДНК доминира велики англо-француски тробојац – око пет одсто.
Иако пси са вучјим ДНК теже да буду већи, не мора да значи да је то увек њихова карактеристика, наводи се и као пример истиче бернардинац који нема ни трага овог ДНК.
По мишљењу Логана Кистлера, кустоса у Смитсоновском музеју природне историје и коаутора студије, вучји ДНК је у псе ушао преко уличних паса – оних који живе близу места где обитавају људи, али немају власника.
Он сугерише да је могуће да су се они размножавали са женкама вукова које су се одвојиле од чопора због уништавања њихових станишта изазваним људским фактором. „Вукови су еволуирали да би се прилагодили специфичним стаништима и условима, док су псе људи донели у сваки насељени део планете“.
Пси су морали да се прилагоде местима на које су их људи одвели, а вучји гени су им дали предност у неким контекстима.
Истраживачи су такође упоредили и особине паса са вучјим ДНК и показало се да они са мало или нимало ДНК имају већу шансу да буду дружељубиви, одани или лаки за дресуру.
Припремила А.Ђ.
