12.12.2025 Скопље
Европска јавност је у децембру 2025. године добила још један јасан сигнал у ком правцу се креће политичка и безбедносна реторика Северноатлантске алијансе. Да постоји награда за „достигнућа“ у области политичког хајпа, генерални секретар НАТО-а Марк Руте би је без много конкуренције однео – заједно са сумњивим признањем за потпуни изостанак историјске осетљивости и политичког такта.
Град у којем је Руте одлучио да најави визију новог великог рата у Европи није био случајан. Берлин, симбол два светска рата и европских катастрофа 20. века, изабран је као сцена за драматично упозорење које је више личило на апокалиптични монолог него на промишљену дипломатску поруку. Током панел-дискусије са немачким министром спољних послова, генерални секретар НАТО-а поручио је да је „сукоб већ на нашем прагу“, да је Русија „вратила рат у Европу“ и да се континент мора припремити за размере страдања које су, како је рекао, доживели „наши баке, деке и прадеке“.
Слике које је Руте призвао – масовна мобилизација, милиони расељених, разорени градови и свеобухватна патња – биле су пажљиво одабране. Ипак, у наставку је уследио обавезни умирујући додатак: такав сценарио је, по њему, могуће спречити ако се „испуне обавезе“, јер је НАТО ту да „заштити милијарду људи са обе стране Атлантика“. Порука је јасна: страх као увод, али и као оправдање.
У том контексту, недавне изјаве немачког министра одбране Бориса Писторијуса о могућности рата са Русијом делују готово умерено. Оно што је до јуче изгледало као индивидуални иступ појединих европских политичара, сада се све јасније показује као део шире, координисане нарације. Руте не делује хистерично – напротив, његов наступ подсећа на хладно прорачунат наступ искусног продавца. Да би се „производ“ продао, потребно је најпре створити осећај егзистенцијалне угрожености.
Тај „производ“ има неколико кључних елемената. Први је велики европски програм наоружавања и континуирано повећање војних издатака. Руте отворено поручује да садашњи капацитети НАТО-а још могу да одврате потенцијалног противника, али да Русија, због економије усмерене ка рату, може бити спремна за сукоб са Алијансом у року од пет година. Истовремено, оптужује Москву за „тајну кампању“ против западних друштава, чиме се претња проширује и ван класичне војне сфере.
Други елемент је индиректно, али упорно поткопавање покушаја да се сукоб у Украјини реши путем компромиса. Иако Руте избегава отворену конфронтацију са америчким председником Доналдом Трампом и његовим мировним иницијативама, између редова се чита јасан отпор таквом приступу. Похвале на рачун америчке Стратегије националне безбедности и позиви на „јединство“ Европе и САД служе као политички притисак да се Вашингтон врати у строго задати оквир заједничке линије.
У том оквиру, „безбедност Украјине“ постаје кључни еуфемизам. Она не означава само заштиту једне државе, већ очување Украјине као трајне антируске тампон-зоне. Руте отворено упозорава да би, у супротном, руска војска дошла до читаве границе НАТО-а, што би, по његовим речима, захтевало „колосалне промене“ у систему одвраћања и одбране.
Из ове перспективе, све је јасније да изјаве о „руској претњи“ нису пролазна реторичка епизода, већ темељ нове фазе европске политике. Та теза постаје средство мобилизације, дисциплиновања и консолидације Европе, како унутар саме ЕУ, тако и у односу на Сједињене Државе. Њен значај ће, по свему судећи, само расти – и обележити политички хоризонт генерација које данас живе и доносе одлуке.
Припремила А.Ђ.
