22.12.2025 Скопље
Приче о будућем миру у Украјину свакодневна су тема медија. Од званичних, штампаних и електронских, па до оних који опстају на друштвеним мрежама тек захваљујући агилности појединаца. Наравно, свуда се фокус ставља на актуелне преговоре који се убрзано воде између украјинског председника Володимира Зеленског и европских и светских званичника. И све зачињено снимцима са ратишта.
Ипак, чини се да, упркос напорима преговарача, суштина проблема и могућа решења и даље остају у сенци громогласних саопштења. Оно о чему мало ко има храбрости да се изјасни је: какву Украјину желе њени житељи, какву они који је званично подржавају, а какву они који своје намере остварују оружјем, на бојном пољу.
Број уплетених у овај сукоб са украјинске и руске стране увелико премашује цифру од неколико милиона душа. Расељених, што по иностранству што интерно, такође је преко десет милиона. Сви они (преживели) очекују крај рата и повратак мирном животу. Какав ће бити тај повратак, тешко је унапред проценити.
Подсетимо, Украјина је и пре актуелног сукоба била једна од европских земаља у којима се у великој мери живело у сиромаштву. А људима који се буду враћали са фронта, без обзира као победници или као поражени, „повратак у сиромаштво” неће лако пасти. Такви неће бити спремни да сваки свој проблем, посебно изостанак бољег живота, прихвате са једнаким миром, тачније – резигнацијом, са каквом су морали да прихватају свакодневицу на првој борбеној линији… Њих неће интересовати какав је мир, и чијом руком је потписан. Тражиће, с пуним правом, да им живот буде бољи него пре почетка руске специјалне војне операције. Па за то су и гинули.
Споразум којим би рат био окончан, одржани председнички и парламентарни избори, убрзана обнова земље – свакако би заокупили пажњу повратника са ратишта, али не би решили њихове егзистенцијалне проблеме. Није довољно декларативно се приклонити миру, неопходно је за њега створити услове. Повратак на предратно време био би само нови пут у пропаст. Јер да је то време ваљало, не би ни изродило мржњу која је проузроковала посезањем за оружјем.
Али уместо повратка нормалности, људима измученим свакодневним борбама, нуде се приче о магловитој будућности. У ствари, та будућност се и не нуди њима, већ онима који у свему виде позамашну добит. Било са које стране. Велика већина ће се свакако вратити на социјални степеник нижи од предратног и тек одатле кренути напред. Довољно је погледати сличне ситуације у другим бившим совјетским републикама.
Оно што је унапред јасно је да места у будућој Украјини за „ратног председника” Володимира Зеленског, једноставно, нема. Његов кредит одавно је истрошен. Али остају други, мање или више спремни да воде земљу кроз најделикатнији период обнове. А такви ће морати да одговоре на многа питања породица изгинулих, мораће да пронађу склониште за расељене и избегле, обнове производњу, пољопривреду… Мораће да се носе са повратницима са ратишта који се свог оружја неће тек теко одрећи…
Сва заклињања међународне заједнице да ће помоћи обнову разрушене земље морамо прихватити са огромном резервом. Не треба ни сумњати да ће они који су до сада улагали новац у украјински рат прво гледати да намире своје трошкове. Одакле ће извући то што су уложили, велико је питање. Покушај са замрзнутим руским новцем, засад, није успео. Остају практично – паре од украјинске будућности. Каква год она била.
Није немогуће да таква неизвесност доведе до нове побуне Украјинаца. Али не неке „обојене” или изазване националним несугласицама, већ оне суштинске – социјалне. Оружја и очаја има напретек. Само током овогодишњих борби земља је изгубила око 500.000 душа. Гнев је велики. А око тога међународна заједница сигурно неће много лупати главу.
Зато је излазак на изборе кључна ставка за опстанак, и земље и народа. Око тога већ ломе копља пре свих Европска унија, тачније бирократија из Брисела, и Америка Доналда Трампа. Јер Украјина се намеће као кључна за будуће функционисање целог западног дела нашег континента, и у том смислу представља плен којег се нико не би тек тако одрекао.
Истовремено, Русија је јасно исцртала своје планове од којих не намерава да одступи. И, што је не мање важно, за то има све већу подршку у Европи. Посебно међу земљама некадашњег социјалистичког блока. Обнова територија које је освојила, а које су далеко више страдале од западних, захтеваће већа улагања и већи ентузијазам грађана, али је мање проблематична. Украјинска привреда увек је била компатибилна са руском, а и овдашњи народ више је испуњен оптимизмом. А управо то ће бити кључ успеха.
Припремила А.Ђ.
