25.12.2025 Скопље
Девојке су вриштале и молиле за помоћ, прскао сам их водом да бих лакше дисао, једно дете је имало кожу која је висила и из њега је излазио дим. Ово је само део шокантног исказа првог сведока на суђењу за трагедију у Кочанима где је погинуло 63 људи, Дејана Николова, који је годинама имао ауто-сервис поред клуба „Пулс“.
Изашао је да попуши цигарету када се дискотека запалила, а пријатељ његовог сина му је показао снимак на којем се види пламен и почели су да чују вриске. Он је отишао у клуб око 1 сат ујутру са пријатељем, а тамо је био и његов син са пријатељима.
– Онда сам чуо гласове и вику и куцање из женског тоалета. Разбили смо прозоре собе између мушког и женског тоалета, где су лавабои. Девојке су се закачиле за решетке, бљескале су телефонима и све су вриштале. Покушао сам да их смирим и почео сам да их прскам водом. Црни дим је долазио из горњег дела, а не из тоалета. Комуницирала сам са девојчицама да их смирим, говорила сам им полако, ватрогасци ће доћи. Син ме је звао: „Тата, молим те, спаси их“. Деца су вриштала, чико, прскај још, тако ћемо лакше дисати. Наставила сам. Комуницирала сам са њима, чула сам мајку како комуницира са девојчицама. Ватрогасци су дошли веома брзо. Ватрогасац је дошао одакле сам била и почео да комуницира са мном (све ово време се чује како родитељи јецају). Дала сам ватрогасцу црево, рекла му да спасе децу. И отишла сам код деце у моју зграду, напустили смо дискотеку на северној страни, наставили смо према улици испод. Онда сам приметила да врата за хитне случајеве нису отворена. Одвела сам децу у оближњу продавницу намештаја. Вратила сам се са сином и пријатељицом, оним што ми је показао снимак. Вратили смо се до аута, у почетку сам хтела да прошетам до дискотеке, али сам померила ауто. Узела сам мало газе из комплета прве помоћи, већ је било пуно дима и јаког мириса. Завезали смо газу да се заштитимо. Онда је кров почео да пуца и комади су почели да падају по нама. Већ смо били на горњој улици, иза моје зграде. Сишли смо код далековода, до моје зграде. Рекао сам сину да отвори радњу, а ја да узмем брусилицу да исечем решетке – рекао је сведок.
Ватрогасци су убрзо стигли и спасавали су са маскама.
– Већ су исекли решетке и савили их. У једном тренутку, исти ватрогасац је поново дошао, црево је спуштено, вода је текла. Син ми је донео професионалне маске, ја сам аутолакера, имам маске. И ја сам ставио маску, сви смо их носили до 5:30 ујутру и мислим да су нас те маске спасиле од евентуалних повреда. Питао сам ватрогасца каква је ситуација, рекао је да смо направили ходник, извлачимо их одатле, ви наставите да прскате. Син и његов друг су носили воду на улицу, син је викнуо, дођи, тата, има повређене деце. Седело је дете, кожа му је висила, дим је излазио из њега, сав је пушио. Почео сам да га прскам, али сам одмах престао јер ми је пало на памет да не треба сипати воду на опекотине. Син му је само дао воде да пије. Онда су га одвели. Наставио сам да гасим пожар на слемену крова, највишем делу. Остали ватрогасци су били на другој страни. Ево, били смо тамо до око 5, посао се смиривао, пожар је локализован, све је изгледало као вечност. Искључили смо воду, син и мој друг су ушли у мој сервисни центар. Родитељи мог пријатеља су ме позвали, рекао сам им да је безбедан. Опрали смо се, били смо црни. Направио сам раствор соде бикарбоне и шећера и деца су била видљиво потресена, баш као и ја. То доживљавам сваки дан. Имао сам перцепцију да има повређених и да нема жртава. Онда ми је син рекао, тата, изгледа да има жртава, има тела. Ухватио сам га како гледа, видео сам три тела поред врата. Било је много људи, више нисам никога видео, само сам хтео да одведем сина кући. Телефон је почео да звони, сви су ме звали. У 8 сам отишао у цркву, у 9:30 ме је позвала полиција, дођите да отворите службу, нема где да се људи умију. Када сам отишао, било је шта да се види, било је страшно тамо – рекао је сведок.
Према његовом исказу, у згради је било 7 до 8 полицајаца у униформама.
Припремила А.Ђ.
