06.05.2024 Скопље
Скривен од погледа, међу каменим литицама и мирисним боровима, пре шест векова уздигао се Манастир Рмањ – чувар душе српског народа и сведок вековне борбе за веру и слободу. Најзападнији православни манастир у Босни и Херцеговини, који је минуле године обележио 580 година постојања, не скрива у себи само архитектонску лепоту већ и дубоке корене историје и вере.
У својим зидинама, манастир Рмањ смешта и тајанствене приче прошлости, испреплетене са сузама и молитвама, али и са храброшћу и надом. Његови темељи, постављени крајем 15. и почетком 16. века – а по неким подацима можда и столећима пре тога – сведоче о непролазној вољи да се очува вера и идентитет и у најсуморнијим временима.
Назив је добио по Катаринином сину Херману Трећем, који је због болести млад умро. Њему у спомен Катарина Бранковић – ћерка српског деспота Ђурђа Бранковића, жена грофа Урлиха Другог Цељског – подигла је овај манастир. Нека предања помињу и то да га је она обновила, а да је светиња на том месту постојала и раније. Како год, у народу се ова богомоља временом од имена Херман преименовала у Рмањ. О њеној духовној важности сведочи и то што се од 1566. седиште Дабробосанске епископије (митрополије) налазило у Рмњу и то више од једног века. Најзначајнији митрополит који је столовао у Рмњу јесте митрополит Теодор (1601–1619), за чијег је архипастирствовања основана богословија у манастиру Крка 1615. године. Седиште дабробосанских митрополита Рмањ је био 110 година.
Бурна историја овог поднебља није поштедела ни ову богомољу. Рмањ је више пута разаран и паљен, махом током ратних сукоба. Али се под зидинама ове светиње већ вековима не обнавља само вера. Под њима се и данас осећа присуство предака и бремените историје.
Владика Сергије, епископ бихаћко-петровачки, прича нам да је манастир Рмањ више од историјског споменика. Он је, каже, симбол вере и духовне снаге која храни душу народа. У његовим зидинама крије се тајна веза између неба и земље, између прошлости и будућности.
Манастир се налази на тромеђи Лике, Кордуна и Баније. Зато је и био честа мета напада. Прво велико страдање ове светиње помиње се 1563. године, када је манастир спаљен. Светиња је између осталог страдала и током устанка 1875–1876. јер је смештен на тромеђи честих сукоба. Задњи пут је страдао у немачким бомбардовањима тог подручја током Другог светског рата, то јест 1944. на Велики четвртак. Његова задња рестаурација трајала је од 1973. до 1993. године.
Богдан Рељић чува и брине о манастиру, води у обилазак туристе и ђаке који долазе у посету овој културној баштини српског народа на западу Босне. Владика му је дао овлашћење и кључеве од манастира.
„Тренутно нема ниједног монаха. Био је монах Серафин Кужић 21 годину овде, али је отишао у један манастир у Србији. Долазе свештеници сваке недеље, из Дрвара, Петровца, Дринића, Кулунића, Крњеуше и Бихаћа, тако да је служба заступљена у манастиру сваке недеље”, причао је Рељић новинарима. Манастир је и данас веома значајан за српско становништво у Мартин Броду (ФБиХ). Око њега се окупљају и ту доносе битне одлуке. Баш како је то увек било у српској историји. Владика Сергије каже да је у посебном природном и монашком амбијенту манастир Рмањ посвећен Светом Оцу Николају Мирликијском Чудотворцу и да датира из 1443, али да постоје записи да је чак и старији.
„Постоје записи у селу Пишталине код Цазина да су Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви), чувени велики жупан и његов син Растко (Свети Сава) дали благо да се обнови и изгради манастир у њихово Немањићко време”, прича владика Сергије.
Писани спомен о манастиру Рмањ налазимо у Крушевском поменику из 15. века, а пронађени манастирски печат датира из 1553. године. Манастир се помиње 1498. у вези са израдом иконе Пресвете Богородице коју рмањском манастиру поклањају војводе Петар, Петрашин и Вукодраг.
Владика Сергије каже да су се на овим просторима кретале разне миграције и империје, због чега је манастир доживио мученичку судбину. „Сви су поносни на манастир Рмањ. Људи га посећују и помажу нам у обнови, како православци, тако и муслимани и Хрвати и ми овде живимо у миру и слози, без икаквих међунационалних проблема”, рекао је Сергије.
Приликом ископавања током обнове манастира пронађене су, како каже, мошти монаха и мученика који су страдали кроз векове и сахрањени, а не постоје тачни подаци о моштима митрополита дабробосанских. Говорећи о обнови манастира Рмањ, владика Сергије је рекао да постоји велика подршка влада Србије и Републике Српске, те добротвора и појединачних приложника. Владика Сергије је у овој светињи провео младост као монах. „Манастир Рмањ је моје духовно прибежиште, мој тихи кутак молитве, самоће, али и рада”, каже Сергије.
Рмањ је историјски бисер, непроцењиво благо о којем се, нажалост, не зна много. Ваљда је то и због његовог географског положаја, јер је, попут истинског бисера, скривен од случајних погледа. Да није скривен, вероватно га данас не би ни било. „Овако је опстао да би све нас у себи сабирао, да овде, у овим кршевитим крајевима очувамо веру православну и име српско. Рмањ је најзначајније богослужбено место у нашој Епархији бихаћко-петровачкој, па смо из тих разлога и имену епархије додали суфикс ’рмањска’ да бисмо истакли важност светиње”, говори Сергије.
Припремила А.Ђ.
