16.01.2026 Скопље
Након окончања Другог светског рата, први рат за ретке минерале на подручју Балкана, као најбогатије регије овим минералима у југоисточној Европи, највећем полуострву азијског континента, повеле су почетком 1999. године 19 најмоћнијих држава Запада чланица НАТО-а, бомбардовањем СР Југославије.
А ево како дугогодишњи британски извештач са блискоисточних ратишта Роберт Фиск, познати новинар лондонског „Индипендента” у броју 437 од 21. јуна 1998. у својој репортажи: „Злато за које су Срби спремни да убију и погину”, призива други Бој на Косову пољу:
„Пола миље испод Косова, у ходницима које су градиле генерације рудара, где се капљице воде сливају међу зидове због кондензације, а зној клизи испод мог радничког комбинезона, Бранислав Димитријевић ме је куцнуо по рамену. Лампа причвршћена за мој шлем прелетела је преко влажних зидова кроз измаглицу од прашине између нас. Оклизнуо сам се по шини уског колосека и закорачио уназад у слој блата и воде који ми је скоро скинуо чизме. У светлу лампе видео сам Димитријевићев осмех. ’Сада сте у срцу Косова’, узвикнуо је. ’и ја ћу вам показати косовско злато.’
Кренуо сам за њим у следећи слој, задихано се пењући у мраку према удаљеном жутом светлу од кога је допирала рика чудовишта. Огромна машина за сечење стена, која је секла подземни свет Косова.
Испарења су нас пекла у плућима, али рудари око мене, који су се тако много знојили да су им лица сва у пругама од прљавштине, кретали су се у полумраку као пантери. Машина, највећа те врсте на свету, урлала је са краја јаме у клаустрофобији.
Димитријевић се сагао, подигао комад прљаве стене и пружио га мени, а ја сам га скоро испустио у прашину колико је био тежак. Скинуо је своју лампу и усмерио сијалицу према мојој руци – у стени се сада пресијава руда. ’Видите на шта сам мислио?’, упитао је. ’Ово је косовско злато. Можете га задржати како бисте схватили.’ Стена је била влажна и топла, али што сам више гледао, више је светлуцала у хиљаду звездица које су се одбијале о земљу која није видела светлост дана од како је Бог створио реке и мора.
Збогом сада манастирима и црквама, српским православним гробовима и мозаицима, фрескама и византијским храмовима. Збогом духовној снази Косова, јер овде дубоко у рудницима Трепче, лежи физичка вредност ове опасне покрајине Слободана Милошевића, најбогатијег поседа на Балкану, трезора Србије, чија је вредност, у доказаним и процењеним резервама олова и бизмута, цинка и кадмијума, сребра и злата – пуне три милијарде британских фунти стерлинга. Чак и ако би се Косово поље – ливаде прошаране црвеним божурима, на којима су Турци поразили средњовековну Србију (уистину по свим средњевековним правилима, Срби су победили Турке, убивши њиховог султана Мурата, Н. Б.) – препустило Албанцима који чине 90 процената становништва Косова, који би се Србин икада одрекао рудника Трепче?
Нацистичка Немачка је разумела њихов значај. Они су Приштину, престоницу Косова, дали италијанским окупаторским снагама 1941, али Немци су се уселили у Стари Трг који су изградили Британци северно од Митровице, користећи југословенске раднике да обезбеде стални доток минерала за Рајх за топове и подморничке флоте адмирала Редера. Чак и данас, комбинат Трепча израђује муницију и акумулаторе за подморнице, заједно са топљеним златом и сребром.
Немачки надзорник је седео у истој канцеларији где сада 58-годишњи Новак Бјелић штити крунски накит Србије, конференцијску салу са дрвеним подом у којој генерални директор Србин показује избледели документ који доказује англо-српско порекло рудника.
У Уговору о оснивању и Статуту рудника ’Трепча д. о. о.’ пише: ’Основано 9. децембра 1927. Broad end Son. 1 Great Winchester street, London EC3.’ Г Бјелић има белу косу и сунцем опаљено лице човека чврстих црта који је био у затвору зато што је одбио да прихвати своје избацивање из Титове комунистичке партије 1973, његов злочин, каже, био је у томе што је његов отац у време рата био четник, присталица генерала Михаиловића, чија се антинемачка герилска војска окренула против Титових партизана. Његов син је чврст као и стена која лежи пола миља испод његове канцеларије, са небески плавим очима које нетремице посматрају саговорника, и са медвеђим стиском руке.
’Историја није почела са мном’, каже господар Трепче, ширећи своје снажне прсте да покаже докле досеже његова краљевина. ’Чак и Римљани су вадили сребро недалеко одавде. Имамо укупно 14 рудника – и osam флотација – и имамо другу по величини топионицу у свету и 17 фабрика за даљу обраду метала.’ Хвата ме за руку оним својим прстима снажним као челик. ’Ми овде немамо тајни – даћу вам податке. У протекле три године, до маја ове године, извадили смо 2.538.124 тоне сирове руде олова и цинка и произвели 286.502 тоне концентрата олова и цинка и 139.789 тона чистог олова, цинка, бизмута, кадмијума, сребра и злата.’
Издекламовани су ми у војничком стилу статистички подаци – јер је ово час политике, али и науке. Бјелић као муња прелази из металуршке производње на хемијске изворе електричне енергије, производњу акумулатора за аутомобиле, подморнице, фабрика за израду накита, стратешки значај олова и на фабрику за прераду ловачке муниције – што не значи да она не може одмах да се пребаци на производњу праве муниције.
Да, потребна су му нова улагања. ’Зашто ви Британци не инвестирате? Зар то не би било боље него да инвестирају Немци? Ви овде имате на то право. Ми имамо искуство са вама.’
Међутим, било би добро да Британија пажљиво размотри најновију историју Трепче јер управо у овим рудницима Албански рудари, 50 процената радње снаге у то време – инсценирали су штрајк глађу против Милошевићевог гушења етничке аутономије Албанаца на косову. Данас руководство још увек чини 20 процената Албанаца, али у односу на 15.000 радника сада их је ’негде између 15 или 20 процената’, како каже г. Бјелић. Он је наравно Србин са Косова (и Метохије, Н. Б.). Поносан, чак и љутит Србин који никада неће одустати од ’Трепче’.
На зиду се налази његова велика фотографија, где насмејан живо разговара са добрим пријатељем Слободаном Милошевићем. А кад сам сугерисао да стварна жеља Србије да задржи Косово за будућност уствари има више везе са Трепчом него са православним манастирима, његова снажна рука хвата моју руку.
’Апсолутно’, узвикује. ’Никада не можемо препустити Трепчу, Срби би дали своје животе за Трепчу – и даће их ако је потребно. То је наша судбина. Ми нећемо напустити наше домове. Ја ћу овде остати без обзира шта се догоди – с тога поредим Трепчу са својим домом. Ако је потребно, спреман сам да погинем за њу’. Када је лупио песницом о сто, на тренутак сам помислио да ће се дрво разбити у комадиће. Да ли би ово било улагање за Европу и Запад? За шта ће бити употребљена будућа зарада Трепче? Да ли за српски народ или за српске снаге безбедности, за исте оне полицајце који сада лутају по спаљеним албанским селима на југозападу Косова?
Чиме се обезбеђује да зној радника из Трепче не иде у џепове београдске мафије? Г. Бјелић извлачи извештај британског ревизора који се односи на Трепчу у коме се тврди да рудницима нису потребне никакве стране или домаће банкарске гаранције и да може добити кредит на 20 година. ’Ми углавном извозимо за Француску, Швајцарску, Грчку, Шведску, Чешку Републику, Русију и за Белгију, тим редоследом,’ каже ’Ми смо међународна компанија, наша будућност лежи у улагању.’ А уистину речено Трепча и изгледа као да јој је потребно улагање.
Мој пут у средиште таме у руднику Стари Трг одвија се у кабини са улубљеним гвозденим вратима која ударају о окно док се стрмоглаво спушта брзином од 18 стопа у секунди. Блато се прелива преко гвоздених шина. На једном месту планински поток тече право кроз окно бр 10 испирући наше чизме док тумарамо кроз полумрак 2,300 стопа испод површине земље.
’Међу нама има Aлбанаца’, мршавијих у лицу од њихових обично виших колега Срба. ‘Испод површине нема разлика, ми смо сви ’камарати’, јер морамо да помогнемо једни другима’ каже Димитријевић. ’Ми смо сви браћа кад се суочимо са опасношћу’. Поред зарђалих звона и прекидача поруке су на српском и на албанском језику. Експлозије са друге стране планине одзвањају као ехо док динамит пробија откопно чело миљама далеко.
После више од сат времена, наишао сам на Димитријевића. Вртео је главом. ’Овде су почели сви проблеми на Косову’, рекао је. ’Ово је рудник где су Албанци започели штрајк и седели затворени у руднику. Овде је почело. И не знамо где ће се све завршити.’”
Припремила А.Ђ.
