02.04.2026 Скопље
Рат САД и Израела са Ираном је ушао у други месец и чини се да улази у неку врсту рутине иако је очигледно да су све директно и индиректно укључене стране заинтересоване да се што пре обуставе ратна дејства.
То ће бити јако тешко, чак и ако се неки разговори већ сада воде између америчких и иранских званичника.
Заливске земље које су директно снажно погођене овим ратом шаљу помирљиве поруке које подразумевају потребу за коегзистенцијом са Ираном. С друге стране су Израел, у којем постоји јасан консензус да егзистенцијалну претњу њиховој држави и јеврејском народу у виду иранског режима треба елиминисати без компромиса, и Трампова администрација, од које се очекује брза и ефикасна победа као у случају елиминације Сулејманија 2020. године и операције хватања Мадура у Венецуели у јануару ове године.
Што време буде више пролазило, биће више гласова у САД који се противе оваквој врсти интервенције и потенцијалном дуготрајном рату са несагледивим последицама по буџет, људске животе и америчку репутацију на међународном плану. Треба напоменути да је добар део како демократског, тако и републиканског естаблишмента, посебно у Конгресу, био против ове интервенције, а посебно што Конгрес није расправљао и гласао о овој одлуци.
С друге стране, на медијском плану Америка је направила сличне грешке које је Израел правио после покоља који је извео Хамас 7. 10. 2023. године, те је оставила пуно простора за дезинформације, симпатије доброг дела међународне јавности према Ирану и резервисаност партнера из Европе и НАТО-а.
Последњих година област информисања појавила се као све важнија арена глобалне утакмице. Стога је руски рат против Украјине пропраћен правом поплавом дезинформација осмишљених да се посеје неред на Западу и изазову симпатије за циљеве Москве међу земљама глобалног Југа. Наративни рат такође је одиграо велику улогу у недавном сукобу у Гази, где је терористичка организација Хамас вешто ухватила – а затим обликовала – глобални наратив.
Иста динамика видљива је и с Ираном. Рат је ослободио бујицу дезинформација и измишљеног садржаја путем којег ирански режим (и његови партнери) настоје да преобликују популарне перцепције о рату и сопственој војној активности и моћи.
До сада су Сједињене Државе учиниле мало како би се супротставиле тим дезинформацијама и то је велики пропуст.
Ирански клерикални режим дуго је сматрао свој стратешки положај на врху Ормуског мореуза, кроз који тече петина светске енергије кључним геополитичким оружјем. Стога не чуди да Исламска Република сада покушава да манипулише регионалном енергетском сликом у своју корист. Припадници режима претили су затварањем танкерског промета кроз мореуз, упозорили да би пловни пут могао постати непловни и хвалили се тиме да су страни бродови у континуираној опасности. Све је то имало жељени учинак, а информативни канали и платформе друштвених медија сада су преплављени коментарима о катастрофалним учинцима које би такви поремећаји могли имати на светско енергетско тржиште.
Стварна слика је знатно мање страшна. У недавној анализи Аријел Коен из Атлантског савета детаљно описује да су цене нафте у последњој четвртини века досегле врхунац 2008. године, када је нафта досегла 147 долара по барелу – што је еквивалентно отприлике 223 долара по барелу у данашњим доларима. Тренутне цене нису ни близу тим нивоима. Штавише, у последњих неколико деценија регионални произвођачи попут Саудијске Арабије и УАЕ увели су заобилазна решења како би одржали проток регионалне нафте у случају поремећаја промета кроз Ормуз. Надаље, Коен напомиње да други моћни произвођачи нафте (попут Нигерије и Азербејџана) имају способност да повећају капацитете на тржишту, чиме помажу у надокнађивању губитака из мореуза.
Све то помаже да се објасни зашто Бела кућа до сада делује релативно оптимистично у погледу глобалне енергетске слике. Ништа од тога не значи да је енергетска димензија тренутног сукоба безначајна; далеко од тога, али није разлог ни за претерану панику.
Велики део медијског извештавања о тренутном рату приказао га је првенствено као билатерални сукоб између Вашингтона и Техерана – или, највише, као трилатерални сукоб у који је укључен и Израел. У стварности, сукоб је међународни. Иран је наставио да гађа своје суседе дроновима и ракетама у покушају да их наведе да лобирају у Вашингтону да повуче своју војну кампању. Оно што се догађа с Ираном има огромне импликације и на Русију и на Кину, с којима је Исламска Република последњих година успоставила блиске стратешке везе.
Кина је посебно постала економски спас за ирански режим. Око 90 посто иранске сирове нафте сада тече у НР Кину, што кинеско тржиште чини незаменљивим за Иран. Али зависност је двосмерна. Кина је можда мање зависна од Ирана конкретно, али је увелико зависна од региона у целини, који кумулативно обезбеђује више од половине укупног увоза нафте.
Пре сукоба, НР Кина је дневно добијала око 5,35 милиона барела нафте преко Ормуског мореуза. Избијањем непријатељстава тај број нагло пада. Пекинг сада добија само једну петину те укупне количине (1,22 милиона барела дневно), јер тренутно само ирански бродови слободно пролазе кроз мореуз.
Кина се сада бори да то компензује укључујући преусмеравање танкера у Црвено море. Ипак, дубока зависност Пекинга од блискоисточне сирове нафте представља значајну тачку утицаја – посебно ако Вашингтон успе да стекне већу контролу над протоком енергије кроз мореуз.
Поред наведених геополитичких и геостратешких разлога америчке и израелске интервенције на Иран постоји и културолошки аспект који подразумева тезу да Трамп и његова администрација заједно са израелским савезницима бране јудеохришћанску културу и цивилизацију.
Иза тих разлика лежи дубља стварност. Упркос животу у ономе што се често описује као секуларно доба, религија остаје дубоко укорењена у политичком животу, посебно у тренуцима кризе. Када избије рат, вође се и даље окрећу молитви, траже божанско вођство и обликују своје одлуке у моралне и теолошке оквире. У ратним временима, сама стратегија ретко задовољава друштва која траже смисао. Молитва, морални језик и апели на божански суд и даље обликују начин на који се ратови схватају и оправдавају. Сукоб с Ираном стога се води не само на бојном пољу већ и у сфери моралног и религијског тумачења.
Чак и у доба напредног оружја и секуларних институција, многе од најважнијих светских одлука и даље се доносе и схватају под божјом сенком.
Једна од специфичности ове Трампове администрације је да је религијски аспект осетно ојачао и на институционалном плану. Одмах на почетку мандата Трамп је основао „Фејт офис” на челу са Паулом Вајт, која је официјелно саветник председника САД, али и његов духовни саветник. Такође се оснива и Комсија за религијске слободе и именује се „ambassador-at-large” у Стeјт департменту задужен за верске слободе на међународном нивоу и ту функцију обавља некадашњи утицајни конгресмен Марк Вокер.
Код нас је приметно, а посебно у мејнстрим медијима, велико неразумевање овакве оријентације Трампове администрације, па је некада чак и предмет исмевања како од стране новинара, тако и већине аналитичара. То показује фундаментално непознавање америчке културе, а посебно и даље врло снажног утицаја религије на америчко друштво. Посебно је ово значајно због сензибилитета и дубљег разумевања ове администрације положаја Срба на Косову и Метохији, који су прогањани и изложени модерном апартхејду великим делом и зато што су хришћани, а највећи проблем ове администрације у Приштини управо је то што је немогуће избрисати хришћанску културну, религијску и историјску баштину на КиМ.
Званична политика наше земље имплицира неутралност када је реч о овом сукобу, али и континуитету сарадње са Израелом и Америком у области одбране и наоружања.
Интересантно је да велики број медија, аналитичара, чак и политичара подржава Иран у овом сукобу, што је рационално врло тешко објаснити.
Србија је културолошки и вредносно блиска Америци и Израелу, а сарадња на економском, технолошком и војном плану је на прилично високом нивоу.
У врло сложеним глобалним геополитичким односима, али регионалној констелацији односа, стратешка сарадња са Израелом и Америком је од виталног значаја за националну безбедност наше земље.
Нажалост, све чешће кршење и суспендовање међународног јавног права и принципа доводи нас у позицију реалних безбедносних ризика који подразумевају озбиљан стратешки приступ, али и доступност енергената, нових технологија, софистицираног наоружања, уз нове инвестиције и јачање економије.
Ово време једноставно тражи снажне и одлучне лидере, као и озбиљно и стратешко лидерство. Србија га има за разлику од већине европских земаља и време је да одређени део људи схвати да ово није време за унутрашње преврате и вештачко изазивање дестабилизације државе, већ време које захтева пуну позорност и одговорност сваког грађанина ове земље. Оно што Вучић ради на геополитичком плану једноставно функционише и захтева пуну подршку за дипломатију која је обезбедила мир и економски просперитет у овако турбулентном амбијенту.
Припремила А.Ђ.
