02.04.2026 Скопље
Нова криза у односима Сједињених Америчких Држава и њихових европских савезника открила је дубље пукотине унутар НАТО-а него било која ранија епизода у последњих неколико деценија. Повод је био рат на Блиском истоку, али је суштина много шира, реч је о различитом разумевању интереса, приоритета и саме природе савезништва.
Одлуке више европских држава да ограниче или услове коришћење свог ваздушног простора и војне инфраструктуре за америчке операције представљају преседан у савременој историји алијансе. Такав потез није донет импулсивно, већ као последица растућег незадовољства у европским престоницама због начина на који Вашингтон доноси одлуке и очекује подршку.
Рат против Ирана, који је требало да буде кратак и ограничен, прерастао је у широку регионалну кризу са глобалним економским последицама. Затварање Ормуског мореуза уздрмало је тржишта, пореметило ланце снабдевања и појачало страхове од енергетске нестабилности. Управо Европа, већ оптерећена последицама украјинског рата, показала се као посебно осетљива на нови талас кризе.
У том контексту, европске владе су почеле да повлаче јасну линију, приоритет више није аутоматско праћење америчке стратегије, већ заштита сопствених интереса. Одбијање да се уступе базе, ограничавање прелета и одбијање да се војни ресурси пребаце на Блиски исток показују да Европа више није спремна да безрезервно учествује у операцијама које не сматра директно повезаним са сопственом безбедношћу.
Посебно је значајно што су се оваквим потезима придружиле и државе које су традиционално важиле за поуздане савезнике Вашингтона. То указује да није реч о изолованом политичком ставу, већ о ширем тренду преиспитивања односа унутар алијансе.
С друге стране, реакције из Вашингтона биле су оштре и недвосмислене. У америчком политичком врху све гласније се поставља питање да ли НАТО, у садашњем облику, и даље служи интересима Сједињених Држава. Кључна замерка односи се на асиметрију обавеза. Америка сноси највећи део финансијског и војног терета, док европски савезници, у тренуцима када се од њих тражи подршка, показују резерву или одбијање.
Тај сукоб перцепција открива суштински проблем. За Вашингтон, НАТО је инструмент пројекције моћи и очувања глобалног утицаја. За многе европске престонице, он је пре свега одбрамбени оквир ограничен на евроатлантски простор. Када се те две визије сударе, долази до конфликта попут садашњег.
Ипак, упркос оштрој реторици и међусобним оптужбама, реалност указује да је распад алијансе мало вероватан. Институционална, војна и политичка повезаност између САД и Европе остаје изузетно снажна. НАТО није само политички договор, већ сложен систем командних структура, безбедносних механизама и заједничких капацитета који се не могу лако заменити.
Оно што је, међутим, извесно јесте да се савез налази у фази трансформације. Све је мање простора за безусловну лојалност, а све више за условљену сарадњу засновану на конкретним интересима. Европа настоји да добије већу аутономију у одлучивању, док Сједињене Државе траже јаснију поделу терета.
Због тога се актуелна криза не може тумачити као почетак краја НАТО-а, већ као сигнал дубоке промене његове унутрашње динамике. Савез опстаје, али више није исти и вероватно никада више неће бити.
Припремила А.Ђ.
