06.04.2026 Скопље
Људска популација је већ постала превелика и презахтевна да би Земља могла дугорочно да је подржи на садашњим нивоима потрошње, упозорава нова студија.
Тим научника предвођен Коријем Бредшоом са Универзитета Флиндерс у Аустралији, на основу анализе података прикупљених током два века, закључио је да човечанство живи далеко изнад граница онога што наша планета може да поднесе.
Еколози називају способност животне средине да подржи популацију одређене врсте „капацитет носивости”. То је процена броја јединки које могу да преживе дугорочно, с обзиром на расположиве ресурсе и брзину којом се они обнављају.
Наша врста, Хомо сапиенс, показала се изузетно вештом у померању граница овог капацитета, првенствено захваљујући технолошким решењима која су нам омогућила да превазиђемо природна ограничења, посебно експлоатацијом фосилних горива.
Занимљиво је да сам термин „капацитет носивости” потиче из бродарства крајем 19. века, када су пароброди на угаљ заменили једрењаке. Првобитно је коришћен за израчунавање терета који брод може да носи без угрожавања простора за неопходни угаљ, воду и посаду.
Управо је прелазак на фосилна горива у индустрији и транспорту омогућио експлозиван раст светске популације у 20. веку, као што нас подсећа рат између САД и Ирана, што је изазвало шок у глобалном снабдевању горивом и тиме угрозило светску популацију која зависи од ње. Земља данас има процењених 8,3 милијарде људи.
„Данашње економије, засноване на сталном расту, очигледно не препознају регенеративне границе одрживог ширења популације, јер фосилна горива вештачки надокнађују овај мањак”, наводи се у студији.
Бредшо и његов тим развили су процену људског капацитета носивости користећи еколошке моделе раста како би пратили промене у величини популације и стопама раста током последња два века. Научници разликују максимални капацитет носивости – теоријску, апсолутну границу, без обзира на глад, болести и ратове који је прате – и оптимални капацитет носивости, при коме је величина популације одржива са задовољавајућим минималним животним стандардом.
„Земља не може да прати наш темпо коришћења ресурса. Не може ни да се носи са данашњим захтевима без великих промена, а наши резултати показују да стављамо већи притисак на планету него што она може да издржи”, каже Бредшо.
Студија је открила да је до 1950-их људска популација расла све бржим темпом, али до почетка 1960-их, стопа раста је почела да се успорава, иако је популација наставила да расте.
„Ова промена је означила почетак онога што називамо ‘негативном демографском фазом’”, објашњава Бредшо. „То значи да већи број људи више не доводи до бржег раста. Наша анализа ове фазе сугерише да ће, ако се тренутни трендови наставе, светска популација вероватно достићи врхунац између 11,7 милијарди и 12,4 милијарде људи крајем 2060-их или 2070-их.”
Максимални процењени капацитет носивости је око 12 милијарди људи, али то је далеко од оптималног броја на тренутним нивоима потрошње. Бредшо и његов тим су израчунали да је оптимална популација 2,5 милијарде.
Разлика између оптималног броја од 2,5 милијарди и тренутне популације од 8,3 милијарде помаже у објашњавању проблема прекомерне потрошње са којима се човечанство суочава. На пример, у јануару ове године, УН су прогласиле да се свет налази у стању „водног банкрота”. Популације животиња нестају јер не могу да се такмиче са нама за ресурсе или да преживе наше апетите.
Ослањање на фосилна горива за повећање капацитета Земље у кратком року – на пример, за производњу ђубрива за усеве и напајање наших ужурбаних живота – очигледно долази са високом ценом. Фосилна горива покрећу климатске промене које уништавају екосистеме и природне ресурсе широм света.
Студија истиче важан закључак: промене у глобалној температурној аномалији, еколошком отиску и укупним емисијама боље се објашњавају растом становништва него растом потрошње по глави становника.
„Системи за одржавање живота на планети су већ под притиском. Без брзих промена у начину на који користимо енергију, земљиште и храну, милијарде људи ће се суочити са све већом нестабилношћу”, каже Бредшо. „Наша студија показује да ова ограничења нису теоретска, већ се дешавају управо сада. ”
Иако студија слика прилично суморну слику, истраживачи кажу да није прекасно. „Земља не може да одржи будуће, или чак садашње, људске популације без великог реструктурирања друштвених и културних пракси везаних за коришћење земљишта, воде, енергије, биодиверзитета и других ресурса”, пишу аутори.
„Мања популација са мањом потрошњом доноси боље резултате и за људе и за планету“, каже Бредшо. „Прозор за акцију се сужава, али значајна промена је и даље могућа ако нације раде заједно.”
Као и свако моделирање на глобалном нивоу, и ово има своја ограничења. Постоји превише варијабли које научници не могу узети у обзир, па ове бројке треба узети као процене. Капацитет носивости такође покреће забрињавајућа етичка питања: немају сви људи на Земљи исте могућности нити троше исту количину ресурса, а дискусије о мерама контроле популације често су препуне расизма и дискриминације.
„Трагедија је у томе што је људска домишљатост заобишла неизбежне корективне механизме које намеће капацитет носивости, а да их није заменила хуманим и еколошки прихватљивим алтернативама“, закључују аутори студије објављене у часопису „Environmental Research Letters”.
Припремила А.Ђ.
